Sećanje na Dragoljuba Todorovića

U znamenitom beogradskom hotelu „Mažestik“, gde je, između ostalih, odsedao čuveni hrvatski i jugoslovenski književnik Miroslav Krleža, okupljali su se istaknuti, legendarni borci protiv fašizma, partizanski komandanti i generali, u razgovoru evocirajući uspomene iz prethodnih vremena – Peko Dapčević, Jovo Kapičić, Milan Basta, Ljubo Burić, Maroje Marojević, kao i legendarni fudbaler Partizana i Ajaksa Lazo Radović, koji je među njima danas jedini živ. Sedeli su uvek za istim stolom – treći sto zdesna je bio prazan kada oni nisu bili tu. Njima bez njihovog poziva niko nije prilazio. To je bio jedan prilično zatvoren krug ljudi, bivših ilegalaca. Konspiracija je bila jedna od njihovih karakternih osobina pa su retko prihvatali nepoznate.

Svojim znanjem, interesovanjem za događaje u kojima su oni bili učesnici, svojim šarmom, uspeo je da sa njima ostvari komunikaciju jedan, kako ga je moj otac opisao, visok mlad čovek, advokat, koji im je često prilazio i dugo sa njima razgovarao. Ostavio je na njih utisak svestrano obrazovanog i lepo vaspitanog čoveka. Bio je to Dragoljub Todorović, sudija, kasnije advokat koji će svojim znanjem, pameću i hrabrošću ostati upamćen. Bio je rasan krivičar. Krivično pravo ne može da se nauči ako se ne razume. Zaroniti u njega je isto kao zaroniti u okean.

Pobuna Crvenih beretki u novembru 2011. godine, po mom mišljenju, nije bio pokušaj državnog udara. To je bila demonstracija sile, uzrokovana paničnim strahom od hapšenja njihovog dotadašnjeg komandanta Milorada Ulemeka zvanog Legija. Todorović je tada kao punomoćnik porodica žrtava zločina na Ibarskoj magistrali, kao supsidijarni tužilac, stavio zahtev za sprovođenje istrage protiv njega, predlažući određivanje pritvora. Uplašen ovim, Ulemek je iskoristio to što su ga se bojali pripadnici Jedinice i izveo ih je na auto-put na demonstracije da vrši pritisak na sud. Ulemek nije uspeo da uplaši Dragoljuba Todorovića, ali je uspeo da uplaši tadašnju vlast i napravi po meni neoprostivu grešku i omogući mu da uradi to što je uradio.

Navršilo se četrdeset dana od kada je preminuo Dragoljub Todorović – publicista, hroničar, advokat, zaštitnik i zastupnik žrtava i njihovih porodica. Bio je njihova bezrezervna podrška u sudnicama od Bijelog Polja, Niša, Prokuplja do Beograda. Kao da su u pitanju njegovi najmiliji, sa njima je odlazio da obeleži godišnjice na kotama zločina u Sjeverinu, Štrpcima, Podujevu, Ovčari. Govorio je da se radi o surovim i bestijalnim zločinima iza kojih je ostao krvavi trag velikog broja žrtava. Devetnaest za otmicu i ubistvo u Štrpcima, šesnaest Bošnjaka iz Sjeverina iz autobusa na relaciji Rudo – Priboj, četrnaest albanskih žena i dece u Podujevu, za logore i masovna ubistva preko sedam stotina Bošnjaka u Zvorniku, za ubistvo dve stotine zarobljenih Hrvata na Ovčari, šest bošnjačkih civila od kojih su četvorica bili maloletni u Trnovu, četrdeset osam Albanaca u Suvoj Reci, ubistvo trojice braće Bitići na poligonu Petrovo selo kod Kladova, ubistvo sedamdeset hrvatskih civila u Lovasu…

Kao advokat Fonda za humanitarno pravo, bio je svedok jednog teškog vremena suočavanja Srbije sa nasleđem ratova devedesetih. Neumorno je dokumentovao događaje ratnih zločina. Njegove precizne i britke analize su dokumenti koji imaju snagu dokaza. Sve je ovo radio jer jer bio bespoštedan prema nepravdi, uvek ukazujući na najodgovornije, od direktnih počinilaca, naredbodavaca, do pravosudnih organa i do samih vrhova vlasti. Sve što je želeo javno da kaže ima svoj trag u njegovim knjigama, u dokumentima koje je publikovao Fond, u štampi, u arhivama radija i televizija. Jednako ubedljivo o suđenjima za ratne zločine, govorio je brzo i glasno na stručnim skupovima i javnim debatama. Govorio je o Sarajevu, o Titu, Jugoslaviji, liberalima, Miri Trailović, BITEFU, „Kosi“, Mirku Kovaču, odgonetao je tajnu života i smrti Branka Miljkovića, voleo je Pasternaka, Solženjicina, Česlava Miloša.

Bio je uvek rado viđen sagovornik javnosti koja je umela da sluša. Posebno su ga uvažavali novinari koji su ga konsultovali i poštovali i onda kada ih je u svojim tekstovima oštro ali diskretno upozoravao na pogrešan pristup u izveštavanju sa suđenja. Upravo su ga novinari opisali kao čoveka koji svakog dana pročita sve dnevne listove, nedeljnike i magazine, odgleda gotovo sve filmove i pozorišne predstave.

U Tužilaštvu za ratne zločine smo ga angažovali kao konsultanta u predmetu „Štrpci“, znajući da će nam njegova pomoć biti dragocena, jasna i usmerena. Kada smo ga početkom godine obavestili da je u istom danu u Srbiji i u Bosni i Hercegovini lišeno slobode 15 osumnjičenih, ovaj silni čovek je već bio u bolesničkoj postelji. Nije bio obeshrabren, radovao se što smo zajedno razmrsili Gordijev čvor pravosuđa i politike. Bio je ubeđen da je bolest privremena stvar, kratka faza u njegovom životu koja ga je trenutno omela u obavljanju važnog posla u beskompromisnoj borbi za pravdu.

Bila je čast biti sa Dragoljubom Todorovićem na istoj strani – na strani pravde za žrtve.

Autor je tužilac za ratne zločine Republike Srbije