Sistemsko urušavanje

Ne bih rekao da je to baš tako. Da je sistem dobar, on bi funkcionisao, a ne bi radio samo kad treba nekog rebnuti, odrapiti po džepu ili primeniti krivične odredbe, odnosno strpati nekog u ćorku, tj. iza rešetaka. Zna se dobro u istoriji kako se takvi sistemi zovu.

Potvrdu da sistem baš i ne funkcioniše, iznenađujuće, dobili smo baš od ministra pravde. Reče da je „Srbija zemlja delimične vladavine prava“ i da je „Srbija zemlja u kojoj je vladavina prava na zavidnom nivou odavno bi bila članica EU, masovno bi privlačila strani kapital, ne bi postojao ovako težak nivo sprovodivosti zakona kakav postoji“. Ono što je ministar lepo primetio, a o čemu mediji trube već godinama, jeste da se zakoni ne sprovode. I šta sad? Pa ništa! Kao i uvek. Samo što su advokati stupili u štrajk i blokirali na stotine suđenja. Oko paušalnog poreza za advokate se ne slažem sa njima, jer mislim da imaju ogromne prihode i da treba da plate državi njen deo. Oko beležnika su u potpunosti u pravu. A evo i zašto.

Celokupna konstrukcija oko javnih beležnika je potpuno nakrivo nasađena (i to je dobar izraz!) od samog početka. Vlast nije od starta poštovala zakone koje je sama donela, odnosno zakone države Srbije, recimo o potrebnom broju beležnika. Bilo je potrebno 100, a izabrana su 94. I to na mišiće. Prethodno su snizili kriterijume za polaganje javnobeležničkog ispita. Da sad ne ulazimo u komplikovanu priču o stručnosti istih, ali i ovde je vlast pokazala koliko joj je zapravo stalo do zakonitosti. Jer ako svesno kršiš zakone koje si sam doneo, jasno pokazuješ koliko držiš do njih. Dakle, ni „po lule duvana“, što bi rekli stariji.

Na stranu to što je uvođenje beležnika osakatilo pravosuđe, pa je dosta već obučenog, stručnog kadra iz sudova prešlo u beležnike. Deset godina obučavaš pravnika da postane sudija ili tužilac, prođe celu pravosudnu strukturu i na kraju dozvoliš da ode u beležnike. To i nije toliko krivica Ministarstva pravde, ali ovo bi definitivno moglo da bude – upravo zbog uvođenja beležnika prihodi sudova u Srbiji su dramatično smanjeni jer su beležnici preuzeli poslove oko prodaje nekretnina, a tu je ogroman novac. Pošto su beležnici državni službenici, ova situacija praktično pokazuje da je država, odnosno izvršna vlast, preuzela monopol i kontrolu nad sastavljanjem ugovora i u prometu nepokretnosti. I sad, umesto u sudove, ogroman novac odlazi državi.

Takvo urušavanje jedne grane vlasti nauštrb druge – izvršna i zakonodavna protiv sudske, zaista ne pamtim u skorije vreme. Poslednja je bila u vreme režima Slobodana Miloševića. Ranije se pričalo da je potrebno ojačati pravosuđe da bi moglo da sprovodi zakone. Ali detronizacija jedne grane vlasti da bi druga izvukla korist, u okviru iste „pravne građevine“ kakva je država, stvarno ne može da izađe na dobro. Naime, ovde je očito cilj vlasti da se sudstvo i advokatura toliko oslabe da bi bili laki za manipulaciju. Ono što svi zaboravljaju jeste da ako Ustavni sud oglasi neustavnim sve odluke u vezi s izborom notara, onda su i svi pravni poslovi koje su ovi sklopili nevažeći, nezakoniti.

Cela ova situacija jako podseća na jednog mog komšiju koji je svojevremeno, verovali ili ne, zaista sekao granu na kojoj sedi! Skupio se komšiluk, njegova žena ga upozoravala da će da tresne na zemlju i da se razbije („mani, nije normalan“), ali ništa nije vredelo. Kad je isekao granu i kad se razbio o zemlju, sedeći na travi, pošto su komšije pritrčale da pomognu i vide da li je dobro, on se i dalje iščuđavao kako je tu dospeo!

Autor je urednik dodatka Pravo