SPC se nikad nije ogradila od zločina devedesetih

Ona kaže da ljudska prava doživljava kao neupitna, u tom kontekstu i o granicama slobode govora može da razmišlja samo u kontekstu proširivanja polja slobode izražavanja, a nikako ograničavanja. Po njenom sudu, tema slobode izražavanja nikada ne može biti zatvorena, odlučena i određena. O tome se debatuje sada, ali to će uvek biti tema, jer je prirodno da društvo uvek teži da osvoji više prostora.

– Verovatno da se i stepen slobode izražavanja, odnosno potreba za njom, može dovesti i u vezu sa kulturom i specifičnostima određenih društava. Nisam sigurna da mogu precizno da kažem šta bi to bilo karakteristično za Srbiju, pogotovu u kontekstu teorija kako Srbi vole vođe i čvrstu ruku, što je obrnuto srazmerno ljubavi prema slobodi, ali naša bliska prošlost možda zahteva ovde pravila koja ne važe, na primer, u SAD, napominje naša sagovornica.

Ona postavlja retorička pitanja – da li s obzirom na činjenicu da se dogodio genocid u Srebrenici, da postoji presuda, da sem načelnih izvinjenja političara iz uglavnom populističkih razloga, mi ovde nismo imali suštinsko suočavanje sa našom prošlošću i da li o toj činjenici moramo voditi računa s obzirom na bošnjačku zajednicu; da li činjenica da smo pripadnike manjinskih zajednica u Srbiji tokom devedesetih ponižavali, proterivali, napadali, vređali, a da se nikada ova država od toga nije stvarno ogradila, nas sada stavlja u poziciju da više od drugih moramo u javnom govoru paziti na granice?

Kada je reč o satiri i karikaturama, Vučenićeva dodaje da su to forme koje su u velikoj meri i umetničke.

– Možete da ukalupite, što se uostalom i dešava u Srbiji, u informativno novinarstvo. Jer i propagandu možete spakovati tako da deluje kao da čitate, gledate ili slušate informaciju od najveće važnosti za vaš život. Kako da spakujete Koraksa? To ili imate u medijima ili nemate, ne možete je imati onako kako vi zamišljate da treba da izgleda. Karikatura i satira su „najsubverznije“ i za svaku politiku mnogo veći problem od recimo ovakvog intervjua. Kako politički obrazložiti da zabranjujete vic, smešnu priču, smešan i duhovit crtež, ocenjuje naša sagovornica.

Ona, kao primer, podseća na građanske proteste 1996. koji su završeni političkom odlukom tada u korist opozicije. Međutim, ta politička odluka, kako kaže, usledila je posle nekoliko meseci, posle vrlo dramatičnih scena sa policijom, ali i posle beskrajnog niza osmišljenih duhovitih akcija.

– Kada je vlast jednog dana zabranila protest i šetnju, tada su građani krenuli ka centru Beograda kolima i napravili neviđenu gužvu, sve je bilo blokirano. Svi su otvorili haube na sred trgova i ulica i krenuli da kukaju kako su im se pokvarili automobili, jer su stari, jer je benzin kupljen na ulici, tražili pomoć od kordona policije… I politika i policija su tog dana odustali, navodi ona.

Komentarišući nedavni poziv SPC da mediji ne objavljuju blasfemične karikature, Vučenićeva navodi da crkva može da uređuje verski časopis ili crkveni bilten koji sama finansira i priprema. Ona dodaje i da se SPC nikada nije ogradila, naprotiv, od zločina tokom devedesetih.

– Popovi su davali blagoslov pripadnicima paravojski koji su počinili stravične zločine. Predstavnici SPC, i to visoki predstavnici SPC, daju sebi za pravo da vređaju građane i građanke ove zemlje koji pripadaju manjinskim zajednicama, a što je još gore te užasne uvrede imaju potrebu da podele sa svima. Ne vidim da SPC ima moralno pravo da i najgorem mediju sugeriše bilo šta, a pogotovo ne razumem zašto bi SPC čiji predstavnik je polivao svetom vodicom učesnike ubistva dečaka muslimanske veroispovesti u Trnovu, bila sada zabrinuta da li će srpski mediji objaviti karikature, koje crkva vidi kao uvredu za muslimane, ocenjuje Danica Vučenić.