Ocena ustavnosti spada u isključivu nadležnost Ustavnog suda, pa samo on može zakone ili pojedine zakonske odredbe proglašavati neustavnim. Međutim, to ne znači da građani o tom pitanju ne mogu da imaju i izraze svoj stav, pre ili posle odluke Ustavnog suda, posebno ako se ima u vidu njegova sporost u odlučivanju, naročito u politički osetljivim stvarima.
Penzije su u Srbiji umanjene zakonom kome je dat čudan i obmanjivački naziv: Zakon o privremenom uređenju načina isplate penzija („Sl. glasnik RS“, 116/2014). Prema tom nazivu moglo bi se pomisliti da je u pitanju propis kojim se privremeno menja tehnika i način isplate penzija, na primer, da ih više neće donositi poštar nego da će penzioneri sami morati da odlaze u poštu i da ih tamo podižu. Tek kad se pročitaju dve ključne odredbe tog kratkog zakona (čl. 2 i 3), vidi se njegov pravi smisao i stvarni cilj – da se pojedinim kategorijama penzionera umanje penzije. Zakon ima i mnoge druge formalne, ali i krupne suštinske nedostatke. U naslovu zakona stoji da je reč o privremenom uređivanju, tj. umanjivanju penzija, ali u njemu nema nijedne odredbe kojom se određuje rok tog privremenog stanja, pa je zbog toga zakon sam sebi protivrečan. Dokle će to „privremeno stanje“ trajati ne zavisi od zakona, nego od volje koja stoji iznad zakona. Zakonodavac je postupio licemerno, pa je vremensko važenje zakona, u stvari, vezao za dužinu života penzionera; za jedne će on važiti kratko, za druge malo duže, a za neke mnogo duže, zavisno od toga kad im je suđeno da napuste ovaj svet.
Osim toga, pojedine odredbe zakona nisu u saglasnosti sa Ustavom, i to su njegovi osnovni i suštinski nedostaci. Ta ocena polazi od stava zauzetog u više odluka Evropskog suda za ljudska prava, kome se radi zaštite odnedavno mogu obraćati i građani Srbije, prema kome je penzija imovinsko pravo, tj. svojina građana. Ustav Srbije jamči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58 stav 1). Već samo donošenje zakona o umanjenju penzija suprotno je toj odredbi Ustava jer je narušilo „mirno uživanje“ penzionerskog prava stečenog na osnovu zakona. Istina, Ustav kaže da pravo svojine može da bude oduzeto ili ograničeno, ali samo u javnom interesu koji je utvrđen zakonom i to uz naknadu (član 58 stav 2). Zakonodavac je grubo ignorisao i jedan i drugi ustavni uslov. Javni interes za umanjenje penzija nije utvrđen zakonom regularno i argumentovano. Reći da se to čini „s ciljem očuvanja finansijske održivosti penzionog sistema“ (član 1) nije dovoljno, kao što nije dovoljna ni časna reč predsednika Vlade. O naknadi, kojom Ustav uslovljava oduzimanje imovine građana, u zakonu nema ni reči. Čak suprotno tome, u članu 4 zakona stoji da će se isplata umanjenih penzija smatrati konačnom na osnovu čega se može zaključiti da nikakvu naknadu za ono što im bude oduzeto građani nikada neće dobiti. Taj je postupak zakonodavca očigledno protivustavan.
Na kraju, treba još istaći da se pri svakoj eksproprijaciji koja je zasnovana na pravu mora znati količina i vrednost imovine koja se oduzima. U slučaju ove eksproprijacije to je ostalo potpuno neodređeno. Penzioneri znaju koliko im se oduzima mesečno, ali koliko će im biti oduzeto ukupno, verovatno nikad neće saznati. Veličina njihovog prinudnog priloga „boljoj budućnosti“ zavisi od dužine njihovog, po pravilu, kratkog penzionerskog života.
Autor je profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu
* Zakonodavac je postupio licemerno, pa je vremensko važenje zakona, u stvari, vezao za dužinu života penzionera
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
