U poslednjih desetak godina pitanje sudbine beba koje su nestale iz porodilišta širom Srbije je nekoliko puta punilo novinske strane i isto tako nestajalo sa njih. Za sve to vreme hiljade roditelja su svakodnevno iščekivale dan kada će nadležni državni organi konačno početi da se bave činjenicom da su u našim porodilištima od sedamdesetih godina prošlog veka nestale na hiljade beba. Beba koje su zvanično umrle, ali medicinske ustanove u kojima se to desilo ne poseduju relevantnu dokumentaciju o tome. U većini slučajeva nije ni vođena nikakva istraga o ovome.
I sve bi bilo isto da u martu 2013. godine Zorica Jovanović, jedna od majki koja je godinama pokušavala da sazna sudbinu svoje navodno preminule bebe, nije uspela u sporu koji je pred Evropskim sudom za ljudska prava vodila protiv Republike Srbije. Povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog života podnositeljke ove po mnogo čemu jedinstvene predstavke utvrđena je usled toga što ona od nadležnih državnih organa nije uspela da sazna informacije koje se tiču sudbine njene bebe. Sasvim očekivano, nije vođena ni efektivna istraga o okolnostima koje se tiču navodne smrti deteta koje je rodila.
Usled toga Republici Srbiji je naloženo da, osim naknade nematerijalne štete, „mora, u roku od godinu dana od datuma kada ova presuda postane pravosnažna (septembar 2014), preduzeti sve odgovarajuće mere se ciljem uspostavljanja mehanizma za obezbeđenje pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke“.
Iako deluje kao da je ovo sasvim dovoljno vremena za ozbiljan i težak posao izrade zakona i pripremanja mera koje će dovesti do ispunjenja obaveza koje su naložene presudom Evropskog suda za ljudska prava, čini se da do njenog izvršenja u ostavljenom roku ipak neće doći. Do ovoga neće doći iz istog razloga iz kog se nadležni državni organi do sada nisu bavili ovim pitanjem.
Kako bi se posle decenija ćutanja stvari pomerile sa mrtve tačke, grupa autora okupljena oko profesorke Vesne Rakić Vodinelić izradila je Model zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi. Ovim zakonom predviđeno je formiranje posebne Komisije za istraživanje sudbine nestalih beba koju bi birala Narodna skupština. Operativni poslovi koji se odnose na prikupljanje dokaza o nestalim bebama prema ovom zakonskom rešenju bili bi povereni posebnoj jedinici Ministarstva unutrašnjih poslova.
Činjenica da je u velikoj većini slučajeva došlo do zastarelosti krivičnog gonjenja za krivična dela za koja postoje osnovi sumnje da su učinjena, ali i do proteka vremena koji onemogućava ostvarivanje građanskopravne zaštite te da je ovo pitanje obavijeno „velom tajne“ uslovljava i određena specifična rešenja u Modelu zakona.
Cilj predloženih rešenja je brzo i efikasno razrešenje sudbine nestalih beba uz puno poštovanje dostojanstva učesnika u postupku i najboljeg interesa deteta. Ovo je uslovilo i određena posebna pravila koja se odnose na dokazivanje, pozivanje svedoka, prirodu odluka koje se donose u ovom postupku, ali i posledice eventualnog utvrđivanja da je određeno lice učestvovalo u radnjama koje se odnose na nestanak beba.
Iako sva ova specifična zakonska rešenja i paragrafi nikada neće roditeljima nestalih beba moći da pruže dovoljnu satisfakciju za sve što im se desilo, potrebno je hitno uspostaviti mehanizam za istraživanje sudbine nestalih beba.
Ako ni zbog čega drugog – onda zbog svedočanstva o jednoj od mračnijih epizoda naše novije prošlosti.
Autor je aktivista za ljudska prava
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
