Pucali iz puške i bacali bombe

Kako stoji na starom sajtu „Patriotskog fronta“, „nesvakidašnji i na ovim prostorima jedinstveni boravak u Sibiru podstakao je domaćine, prvenstveno sverusko patriotsko udruženje „Kosovski front“, „Stjag“ i portal „Srpska, Ru“ iz Moskve, da raspišu svojevrstan literarni konkurs za najbolji dečiji rad, na temu „Moj boravak u Rusiji“.

Bogoljub Milosavljević, profesor pravnog fakulteta Union, kaže za Danas da svako obučavanje tako mladih osoba za takve aktivnosti treba da zabrine čitavo društvo i da se zahteva reakcija nadležnih organa. Prema njegovim rečima, samo obučavanje za korišćenje oružja nije izričito propisano kao krivično delo, ali postoji problem odgovornosti tih osoba, koje su veoma mlade.

– Vrlo je važno ko organizuje takve aktivnosti, jer je potrebno pokrenuti pitanje njihove odgovornosti i zahtevati od tužilašatava da se organizatori krivično gone. Međutim, postoji i odgovornost roditelja ukoliko svesno šalju decu na takve obuke. Sankcije za takve aktivnosti, koje mogu da štete razvoju ličnosti deteta, vrlo su ozbiljne – ističe Milosavljević.

Iako su se ove obuke održavale u Rusiji, on dodaje da inostrani element ne može da umanji ničiju odgovornost za takve aktivnosti dece. Iz Patriotskog fronta nam je rečeno da sledeća grupa dece, koja će u Rusiju ići naredne godine, neće imati militarne vežbe, „jer smo shvatili da smo napravili grešku i zbog toga smo od Rusa zahtevali da izbace deo pucanja iz pušaka i bacanja bombi“.

Zoran Vranešević, generalni sekretar „Patriotskog fronta“ ukazuje za Danas da su pre dve godine izviđačke kampove u Rusiji posetile dve grupe po desetoro dece srpskih veterana, u kojima su, između ostalog, izučavala tradiciju, kulturu i religiju, razvijala patriotski duh i učila o borbi protiv poroka. On dodaje da je sličan kamp organizovan letos i u Bačkoj Palanci, „ali naravno bez oružanih vežbi, jer naša poenta nije da naučimo decu da pucaju iz puške, već da ne naslede kompleks svojih roditelja veterana, koje društvo marginalizuju“.

U. L. (13) napisao je da su im Rusi prenosili znanje o oružju, učili ih mačevanju, bacanju noževa, vežbama brzine, spretnosti i izdržljivosti? „Vatreno krštenje smo doživeli u prvom kampu, gde je bilo najteže izdržati, jer tu smo živeli ‘u saživotu sa prirodom’, jeli nova, vrlo jednostavna i neobična jela sa obiljem voća, gorkih sireva, prali posuđe u reci, kupali se u njoj, učestvovali u borbama, vežbali poligone, sklapali i rasklapali oružje, kao prava vojska, jahali konje i … To je ciljno rađeno, od težeg ka lakšem, pa tako i ova naša obuka“.

Sociolog Boris Jašović kaže za Danas da je zatečen informacijom da se srpska deca obučavaju oružanim veštinama u Rusiji. On ukazuje da motivi roditelja mogu biti različiti, „pa čak i da neki od njih žele da im deca nauče nešto o ratnim veštinama zbog samoodbrane“.

– Mnoge studije pokazuju da filmovi i video igrice, koje sadrže nasilne scene, a koje su veoma popularne među decom, negativno utiču na njihov razvoj. Ovaj slučaj s kampovima u Rusiji je još ekstremniji, jer je reč o praksi – ističe Jašović.

Pravnik i nekadašnji sudija Momčilo Grubač objašnjava za naš list da takve obuke dece na prvi pogled nije lako pravno kvalifikovati što se tiče vrste krivičnog dela. On smatra da treba postaviti pitanje krivične odgovornosti onih koji organizuju te aktivnosti, kao i onih koji treniraju decu.

– Teško je reći koje bi to krivično delo moglo da bude, jer treba imati više činjenica i videti šta je bila namera organizatora. Može se pričati o odgovornosti za zloupotrebu dece, ali ne po krivičnim zakonima, već po drugim propisima, kao što je Konvencija o zaštiti prava deteta – navodi Grubač.

K. M. (15) opisuje: „U ovom kampu smo imali razne vežbe preko dana kao na primer, prelazak poligona, jahanje konja i spuštanje sa drveta niz sajle. Kada smo prešli sve te vežbe otišli smo na ručak koji se nikome od nas nije svideo, ali smo ga ipak pojeli, jer smo bili gladni i iscrpljeni, uveče smo igrali tradicionalne igre kozaka . Sledeći dan smo otišli na strelište odakle smo pucali i vežbali bacanje bombe, taj dan sam se toliko ispucao da mi je uvo zvonilo tri dana posle toga“.

Trebješanin: Nije bezazleno

Psiholog Žarko Trebješanin ističe za Danas da decu nikako ne bi trebalo obučavati za upotrebu oružja, već „za nenasilnu komunikaciju“. „Svakako da to negativno utiče na razvoj deteta, ali opet zavisi i od pojedinaca, jer nisu sva deca ista. Na decu koja nisu dovoljno emocionalno stabilna i socijalizovana to bi moglo imati posebno negativan uticaj“, ističe Trebješanin. Prema njegovim rečima, takve aktivnosti nikako ne mogu biti bezazlene.

M. M. (15): „Nije mi bilo lako da naučim da rasklapam automat, jer je moj tata profesionalno vojno lice i nikakda mi nije dao da priđem oružju, ali sa malo volje i truda i to sam naučila“.

J. V. (11): „Pucali smo iz puške i bacali bombe. Posle ručka smo imali odmor, a mogli smo da se kupamo u moru. Uveče je neko druženje, pevanje ili igranje uz muziku“.

N. Z. (14): „Oduvek sam maštao da budem vojnik, kao što su to bili moja mama i moj tata. Spavanje pod šatorom, jutarnje vežbe i pucanje iz pravog oružja prvi put sam imao priliku doživeti. Naši instruktori su nas učili svemu što oni znaju, a mi smo se trudili da bar deo toga naučimo. Bili smo pravi tim! Posle svega nemam više želju da putujem ni na more, ni na planinu, u Grčku, Bugarsku, Crnu Goru… Moji prijatelji, moja braća žive daleko, ali srcu najbliže – u Sibiru, u Rusiji.“