"Srećno vam oslobođenje drugarice muslimanke"

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Desetine žena u ovom filmu govore o tome šta im je značilo nošenje tradicionalne muslimanske odeće i kako su se osećale kada su, uz pretnju višemesečnog zatvora i novčanih kazni, morale da skinu zar i feredžu.

Između dva svetska rata, u muslimanskim sredinama tadašnje Kraljevine Jugoslavije, bilo je uobičajeno da žene nose zar i feredžu, odeću koja je potpuno pokrivala telo i lice. Po završetku Drugog svetskog rata, na inicijativu AFŽ u republikama bivše Jugoslavije, donose se zakoni o zabrani nošenja zara i feredže. Cilj je bio osloboditi muslimanke viševekovnih stega patrijarhalnog sistema. Problem je bio, međutim, u tome što, kao što ih niko nije pitao da li žele da nose zar i feredžu, niko ih nije pitao ni hoće li dobrovoljno da ih skinu. Mnoge su zato teško prihvatile naredbu da se „otkriju“. „Od 15. godine sam nosila zar i feredžu i kad sam je skinula, otplakala sam“, priseća se Emka Zukorlić. Asim Nikšić govori da njegova majka nikako nije mogla da prihvati nova pravila. „Samu sebe je kaznila tako što osam meseci nije izlazila iz kuće. Nije mogla da izađe „otkrivena“, govori Nikšić. Kako bi nova pravila bila lakše prihvaćena, vlasti su organizovale javno skidanje zara i feredže. „Sakupili bi žene na ulici, a one bi se uhvatile za ruke kao deca u prvom razredu. Morale bi da se „otkriju“, skinu zar i feredžu na ulici. Mnogo žena je plakalo. Moja dajnica (ujna) je plakala“, govori Kimeta Šaćirović.

Direktorka Kulturnog centra Damad Zibija Šarenkapić, čija je majka takođe nosila zar i feredžu, smatra da je pogrešan način na koji je država tada odlučila da se obračuna sa konzervativnim sistemom. „Država nije odlučila da „udari u glavu“ patrijarhalnog sistema već je napala najslabiji deo muslimanske zajednice – žene“, smatra Šarenkapić. Ona dodaje da je time država „pokrivenim“ poručila da su zato što su tako obučene manje vredne i sposobne. „Ili kako je rečeno u Rezoluciji, zaostale su“, navodi Šarenkapić. Književnica Sanela Karišik Begović takođe je ubeđena da način na koji se tada pošlo u emancipaciju nije bio dobar, uprkos sigurno ispravne namere da se pomogne ženama. „Nije bio pravi način zato što bi bilo bolje da su žene najpre obrazovane“, veruje Karišik Begović, koja već 16 godina nosi hidžab. Za razliku od svojih starijih „sestara po veri“, koje su bile prinuđene da se „pokriju“, a da i ne znaju zašto, ona je, emancipovana i obrazovana, svojevoljno odlučila da nosi hidžab, tradicionalno muslimansku maramu koja pokriva kosu. „Kada bi meni neko rekao da po cenu zakona i života moram da skinem maramu, znam da bih se teško osećala. To je kao kada biste nekoj drugoj ženi rekli skini se gola i hodaj ulicom“, objašnjava ona.

Film pokreće i pitanje „pokrivanje“ muslimanki danas. Emka Zukorlić, koja je zar i feredžu skinula u suzama, kaže da se danas ni ona ne bi „pokrila“. „Što da danas turaju „peče“? To je prošlo“, zaključuje. Druge sagovornice poručuju da se današnje vreme razlikuje, žene su obrazovanije, samostalnije. „Sad koja se „pokrije“ nosi lepe marame i vidi im se lice“, primećuje Ćamila Šehović.

Na društvenim mrežama i javno

Film „Gledanje u kaldrmu“ dostupan je na društvenim mrežama, a „Forum 10“ organizuje i javna prikazivanja. Fahrudin Kladničanin, programski koordinator Foruma 10, kaže da njihov film aktuelizuje i preispituje događaje iz prošlosti i tematizuje pitanje ženskih prava u bošnjačkoj zajednici u Sandžaku. „O temi sprovođenja Zakona o zabrani nošenja zara i feredže niko se do sada u ovakvom konceptu i formatu nije bavio. Kreirali smo prostor da se čuje ženski glas, zabeleže njihova svedočenja, stavovi, osećanja i njihova priča učini vidljivom“, dodaje Kladničanin.