Ravnogorci se nisu borili za slobodu

Prema ovoj odluci USS, članovima Ravnogorskog pokreta uskraćeno je pravo na borački dodatak, ličnu invalidninu, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, pravo na banjsko i klimatsko lečenje o trošku države, pravo na ortopedska i druga pomagala. Međutim, oni i dalje imaju pravo na penziju i profesionalnu rehabilitaciju.

Takođe, prema odluci najvišeg suda u zemlji, članovi Ravnogorskog pokreta imaju pravo na dobijanje „Ravnogorske spomenice 1941“ i to pod uslovom da su u Jugoslovensku vojsku u otadžbini, odnosno u Ravnogorski pokret, stupili u periodu od 17. aprila 1941. do 31. decembra 1941. Da bi bili nosioci ove spomenice potreban je i dokaz da službu nisu prekidali do 15. maja 1945, odnosno do oslobođenja.

Prema nezvaničnim podacima, do 31. jula 2007. godine, kada je bio krajnji rok za dobijanje Spomenice, podneto je oko 3.000 zahteva. Veliki problem za njeno dobijanje za mnoge predstavlja nedostatak dokumenata kojima bi dokazali da su zaista bili članovi Ravnogorskog pokreta tokom Drugog svetskog rata.

Aleksandar Čotrić, potpredsednik Srpskog pokreta obnove, kaže za Danas da je Ustavni sud za to „nekompetentan i nenadležan”, kao i da je „sud istorije potvrdio da je Ravnogorski pokret bio antifašistički i oslobodilački“. To je, kako dodaje, potvrđeno i stavom saveznika u Drugom svetskom ratu, ali i odlukama Skupštine Srbije iz 2004. godine.

Sa druge strane, Miodrag Zečević, predsednik Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR), kaže za naš list da ova odluka Ustavnog suda predstavlja dokaz da je prethodna vlast, na čelu sa Demokratskom strankom, prvobitnu odluku o izjednačavanju partizana i ravnogoraca donela kako bi se dodvorila koalicionim partnerima.

– Ravnogorski pokret nije bio učesnik Narodnooslobodilačkog rata, već samo učesnik rata. Oni su kao vojna formacija bili bruka za srpski narod, ističe Zečević.

Sagovornici Danasa iz regiona pozdravljaju ovu odluku ističući da je ona očekivana, pošto je istorija dokazala da je Ravnogorski pokret sarađivao sa okupatorima.

Vehid Šehić, predsednik Foruma građana Tuzle, kaže za Danas da ova odluka Ustavnog suda Srbije ne predstavlja presedan, jer ako se posmatraju istorijske činjenice koje podržava Evropa, ali i svet, članovi Ravnogorskog pokreta nisu bili ravnopravni učesnici Narodnooslobodilačkog rata.

– Ono što je u početku bio pokret otpora, vrlo brzo je preraslo u saradnju sa okupatorima i zbog toga se o njima ne može govoriti kao o antifašistima i borcima. Postoje mnogi zakoni zahvaljujući kojima oni mogu da ostvare svoja prava. Koliko razumem, ovom odlukom oni nisu preterano oštećeni, ukazuje Šehić.

On dodaje da su slične odluke donele i mnoge evropske zemlje, uključujući i Nemačku, koja je svim vojnicima Trećeg rajha odobrila pravo na penziju.

– Ako su bili antifašisti, neka to i dokažu tako što će reći u kojim su se sve borbama sukobili sa okupatorima. Ne bi bilo u redu Ravnogorski pokret izjednačavati sa partizanima, naglašava Šehić.

Draško Đuranović, glavni i odgovorni urednik Portala Analitika iz Podgorice, kaže za naš list da je ova odluka Ustavnog suda Srbije istorijski utemeljena, ali prilično politički motivisana. Prema njegovim rečima, i prvobitna uredba, koja je bila doneta 2005. godine, bila je politički čin, a njena izmena posle šest godina deo je „političkog mozaika“.

– Nažalost, Srbija je bila među retkim zemljama u Evropi i svetu koja je izjednačila borce protiv fašizma i one koji su sarađivali sa okupatorima. Priča o Ravnogorskom pokretu je složena i jedna situacija je bila do 1942. godine, a druga posle. Ovakva odluka Ustavnog suda bila je očekivana, ukazuje Đuranović.

Zoran Pusić, predsednik Građanskog odbora za ljudska prava iz Hrvatske, kaže za Danas da se često u zemljama bivše Jugoslavije istorija i istorijski događaji koriste zbog političkih razloga u sadašnjosti. Prema njegovim rečima, slična situacija je bila i tokom 90-ih godina, za vreme rata na prostorima bivše SFRJ, kada su Srbi negirali zločine koje su počinili četnici, a Hrvati negirali genocid ustaša nad Srbima.

– Draža Mihailović je nesumnjivo bio neko ko je svoju borbu počeo kao borac protiv fašizma, ali je iz pogrešnih kalkulantskih razloga počeo da sarađuje prvo sa fašističkom Italijom, a posle pada Italije sa nacističkom Nemačkom. To su istorijske činjenice koje je teško osporiti, ukazuje Pusić.

Sedlarević: Neka dokažu da su se borili

Funkcionerka Lige socijaldemokrata Vojvodine Maja Sedlarević ističe za naš list da pozdravlja ovu odluku Ustavnog suda Srbije, jer „živimo u vremenu u kojem se sve prekraja, pa i antifašistička istorija“. Ona objašnjava da je u Vojvodini, ali i u drugim krajevima Srbije, postojao jak antifašistički front „u kojem nisu učestvovali pripadnici Ravnogorskog pokreta“.

– LSV pokreće inicijativu, ukoliko oni koji zastupaju priču o antifašističkoj ulozi Ravnogorskog pokreta dokažu da je bila ijedna bitka u antifašističkoj borbi u kojoj su učestvovali, da će podržati to tako što će se založiti da se ta mesta i datumi adekvatno obeleže. Međutim, svi znaju da ta mesta i datumi ne postoje, ukazuje Sedlarevićeva.