Seksualno nasilje u ratu najdestruktivniji zločin

Kostić je, u debati „Žene žrtve rada“, u okviru festival „Miredita, dobar dan“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju, istakla da treba bolje razumeti zločin seksualnog nasilja u ratu, njegov karakter i posledice koje on ostavlja na žrtve – žene, ali i muškarce i decu.

Prema njenim rečima, vrlo su retki slučajevi da je žrtva seksualnog nasilja obeštećena, a srpskim Zakonom o civilnim žrtvama rata, one čak nisu ni prepoznate.

Nije slučajno da se seksualno nasilje događa javno, pred članovima porodice, upravo zato što ima taj destruktivni karakter, ukazala je Kostić i napomenula da su neke od žrtava silovanja govorile da bi volele da su mrtve.

Ona je u procesuiranju zločina seksualnog nasilja kao pozitivan primer navela praksu Haškog tribunala, u kojem je polovina optuženih za ratne zločine optužena i za zločine seksualnog nasilja.

Kostić je ukazala da je situacija, u odnosu na region, najgora u Srbiji kada je reč o žrtava seksualnog nasilja jer one ne mogu da dobiju nikakvu pomoć, nisu prepoznate kao civilne žrtve rata i u postupcima za ratne zločine u kojima se i govori o zločinima silovanja, odstupa se od međunarodnih standarda.

Ona je navela i problem žrtava silovanja na Kosovu, koje ima usvojen zakon ali koji se tiče samo slučajeva silovanja do 12. juna 1999. godine.

Javila mi se Srpkinja, koja je žrtva silovanja u julu 1999. godine na Kosovu i koja ne može da dobije ni pomoć, ni odštetu ni na Kosovu, niti u Srbiji, ukazala je Kostić.

Aktivistkinja sa Kosova Venera Čočaj istakla je da se žena posmatra kao neko ko služi reprodukciji nacije, a muškarac treba da štiti čast i porodicu.

Čočaj je kao primere načina na koji se žene žrtve silovanja suočavaju sa tim zločinom navela filmove „Tri prozora i vešanje“ i „Grbavica“.

To su filmovi koji prikazuju kako se i žene i muškarci suočavanju sa seksualnim nasiljem i u kosovskom filmu „Tri prozora i vešanje“ žena se obesi jer nema hrabrosti da se nosi sa iskustvom seksualnog naslja, navela je ona.

„Grbavica“ je sasvim drugačija priča i govori o ženi koja je preživela nasilje, koja je majka, radi, sačuvala je svoj integritet, rekla je Čočaj i istakla da uvek postiji dilemma da li su žrtve ili preživele.

Uoči debate u CZKD je prikazan film koji dokumentuje instalaciju „Mislim na tebe“ autorke Aljkete Džafa Mripa.

Instalacija prikazuje 5.000 haljina koje simbolizuju čistoću na fudbalskom stadionu Prištine kao simbolu mačizma, a u znak podrške žrtvama seksualnog nasilja za vreme rata.

Producentkinja filma Ana Di Lelo istakla je da u kosovskom društvu još nema široke debate o toj temi i da je ova instalacija bila prilika da se o tome malo više govori.