Srbiji potrebna i reforma psihijatrije

Priručnik je nastao kao deo dvogodišnjeg projekta „Kampanja civilnog društva za efikasnu zaštitu osoba sa mentalnim smetnjama“ koji su sproveli Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i Međunarodna mreža pomoći, uz podršku Ambasade Norveške. Projekat je bio namenjen pre svega osoblju četiri zdravstvene ustanove u Kikindi, Vršcu, Kragujevcu i Somboru, koje su već osnovale ili su na putu da formiraju službe za mentalno zdravlje. Stečena iskustva su, ipak iskorišćena i za pripremu ovog priručnika, koji ima za cilj da ponudi nova rešenja za osnivanje i unapređenje službi za mentalno zdravlje i u drugim sredinama.

Autori priručnika navode da je proces deinstitucionalizacije u Srbiji jedva započeo. Iako se godinama u profesionalnim krugovima govori o tome i mada je Vlada Srbije usvojila Strategiju za mentalno zdravlje još 2007. godine, do sada nije postignuto mnogo u transformaciji velikih psihijatrijskih bolnica i osnivanju službi za zaštitu mentalnog zdravlja. U Srbiji se i dalje sprovodi prevaziđen model lečenja i zbrinjavanja psihijatrijskih bolesnika, koji su razvijenije države davno napustile, a autori priručnika veruju da ne postoje nikakvi razlozi da se reforma psihijatrije ne sprovede odmah i sistematski i to u skladu sa konceptom koji podržavaju Svetska zdravstvena organizacija, institucije Evropske unije i relevantne stručne organizacije. Taj koncept podrazumeva deinstitucionalizaciju, psihosocijalnu rehabilitaciju i humaniji tretman psihijatrijskih bolesnika.

Reforma psihijatrijskog lečenja nailazi na otpor u stručnoj javnosti, ali autori Priručnika smatraju da još više zabrinjava što se država samo deklarativno opredelila za deinstitucionalizaciju, dok su konkretni koraci izostali. „Mada je bilo realno da su se do sada centri za mentalno zdravlje formirali bar u 20-ak većih gradova i opština koje imaju povoljnu zdravstvenu infrastrukturu, do toga nije došlo, niti je država sačinila realan i ostvariv akcioni plan“, piše u Priručniku.

Srbija je, ipak načinila korake u oblasti zakonodavstva ne samo usvajanjem Strategije za mentalno zdravlje već i Zakona o socijalnoj zaštiti, pre pet i Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama pre skoro tri godine. Prvi zakonski akt kao ciljeve socijalne zaštite definiše stvaranje jednakih mogućnosti za samostalni život i podsticanje na socijalnu uključenost, obezbeđivanje dostupnosti usluga i ostvarivanja prava. Drugi garantuje osobama sa mentalnim smetnjama pravo na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja kroz prevenciju, negu, lečenje i psihosocijalnu rehabilitaciju. Nisu, međutim, pripremljeni neophodni podzakonski akti i dokumenti koji bi bliže definisali rad centara za mentalno zdravlje, niti su usvojeni propisi koji bi obezbedili finansiranje usluga koje centri pružaju. Da se ove institucije suočavaju sa ozbiljnim problemima pokazuje iskustvo Savetovališta za mentalno zdravlje u Kragujevcu koje nije naišlo na razumevanje i podršku lokalne samouprave, dok onima u Kikindi i Vršcu nije siguran opstanak. „Vlada Srbije bi morala da u najkraćem mogućem roku obezbedi jasnu i nedvosmislenu podršku procesu deinstitucionalizacije velikih psihijatrijskih bolnica i socijalnih ustanova, kao i ostale preduslove za reformu psihijatrije u celini“, preporučuju autori Priručnika.

Deinstitucionalizacija

Termin deinstitucionalizacija jedan je od najčešće korišćenih pojmova u transformaciji psihijatrijskih službi poslednjih decenija. Zasniva se na ideji smanjivanja kapaciteta i postepenog zatvaranja psihijatrijskih bolnica, ali se ne može svesti samo na to. Deinstitucionalizacija se vezuje za celovitu promenu sistema lečenja mentalno obolelih, od lečenja u bolnicama ka lečenju u zajednici, novim, otvorenijim, obuhvatnijim sistemima lečenja i podrške.