„Carica Milica” za srpskog Šindlera

Orden joj je, kako smo saznali, dodeljen na predlog mitropolita Amfilohija, a na osnovu elaborata „Diana Budisavljević i njena Akcija spasavanja srpske djece u NDH 1941-1945. godine“ koju je izradio Odbor za Jasenovac u saradnji sa Muzejom žrtava genocida iz Beograda.

12.000 spasene dece

Diana Budisavljević je od 1941. do 1945. uspela da spase 15.536 devojčica i dečaka. Za njih 3.200 ipak nije bilo spasa: iako slobodni, pomrli su posle godina i meseci provedenih u logorima. Potežući veze u visokim političkim krugovima u Zagrebu, i među ustašama i Nemcima, pozivajući se na Ženevsku konvenciju i humanost, kampanjski je srpsku decu izvlačila iz logora i potom ih davala na udomljavanje hrvatskim porodicama koje su htele da ih prihvate. A sve sa namerom da deca kako tako prežive i posle rata se vrate pravim roditeljima.

Osim upornosti i požrtvovanosti, kako joj je to uspevalo? Diana je rođena u porodici Obekser u Austro-Ugarskoj 1891. Za Julija Budisavljevića, Srbina iz Like koji je u Insbruku završio medicinu, udaje se 1917. i njih dvoje se dve godine kasnije sele u Zagreb gde muž na novoosnovanom Medicinskom fakultetu počinje da radi na katedri za hirurgiju. Tokom 30-ih se oboje aktivno uključuju u društveni život zagrebačke elite, pa Diana od 1941. ta poznanstva počinje nesebično da koristi.

U gotovo svim kasnijim opisima Dianinih podviga citira se njena rečenica: „To je bio najljepši dar koji sam u životu dobila – mogućnost da ljude spasim od sigurne smrti“. Zapisala ju je 14. juna 1942, kada joj je bilo ponuđeno da zbrine konvoj od 350 Srba, od čega je bilo dve trećine dece toliko iscrpljene da nisu bila upotrebljiva za rad u Trećem rajhu. U suprotnom, svi će sa zagrebačkog kolodvora biti vraćeni u Jasenovac. „Sva su moja djeca još živa, ali, dok smo stigli do stanice za dezinfekciju troje mi ih je umrlo. Među njima jedan veći, lijepi momčić. I u dva druga vagona bilo je mrtvih: strašna optužba protiv Hitlera, koji je oduzeo majke; protiv ustaša, koji žele da unište djecu jednog naroda“.

Ipak, za razliku od „pravednika među narodima“ poput nemačkog industrijalca Oskara Šindlera, koji je od Holokausta sačuvao 1.200 Jevreja u Češkoj i Poljskoj i koji na kraju onog Spilbergovog filma kaže „Nisam dovoljno učinio“, ili poput socijalne radnice Irene Sendler koja je iz užasa varšavskog geta izvukla 2.500 jevrejskih mališana, za Dianu Budisavljević je dugo posle Drugog svetskog rata malo ko znao. Izuzev domaćih eksperata za genocid u NDH. Iako je od, recimo Sendlarove ili Šindlera, spasila skoro deset puta više nedužnih života.

Arena traži vaše najmilije

A onda tamo negde krajem 70-ih u zagrebačkoj reviji „Arena“ počinje onaj čuveni feljton-akcija „Arena traži vaše najmilije“ u kojim se Diana često pominje. Nad tekstovima Marina Zurle tih će godina zaplakati na hiljade Jugoslovena. Tokom višegodišnjeg „Areninog“ istraživanja, 189 srpske dece, u međuvremenu rasute širom sveta, spojilo se sa pravim roditeljima.

Diane nema ni u odeljku „Jasenovački pravednici“ sajta Spomen područja Jasenovac gde stoje imena Jelene i Vinka Šrumfa, Marije Lončarević i Stjepana Risovića, hrvatskih stanovnika naselja oko Jasenovca koji su zbog pomaganja logorašima na kraju i sami zauvek završili u logoru. Tek nakon što je njena unuka Silvija Sabo u Zagrebu 2003. objavila „Dnevnik Diane Budisavljević 1941-1945“, 388 sa nemačkog prevedenih zapisa iz kojih je bilo moguće rekonstruisati njen nesebični i mučni rad, počinje i značajnije istoriografsko interesovanje za podvige ove žene.

„Delo Diane Budisavljević je, bez dileme, jedno od najvećih humanitarnih akcija tokom Drugog svetskog rata, koje je, nažalost, i u našoj i u svetskoj javnosti ostalo nepoznato“, piše u radu o ovoj ženi dr Milan Koljanin iz Instituta za savremenu istoriju Srbije.

Diana u uvodu „Dnevnika“ objašnjava šta ju je navelo da spasava prioritetno Srbe. Slučajno je u jesen ‘41. od rođake saznala da uopšte postoje koncentracioni logori u kojima su pravoslavne žene sa decom: „Uvijek se našao netko da pomogne Židovkama i komunistkinjama, dok se za pravoslavne nije nitko brinuo“. Uprkos tome, u novijim naučnim člancima u Hrvatskoj koji istražuju Dianin rad preovladava potreba da se ne pominje nacionalnost „Dianine dece“. Uglavnom preko fraze „ratom ugrožena deca“ stvar prečesto uopštava.

Prekinuta akcija

Diana je prvu decu počela da spasava početkom ‘42, da bi se to pojačalo kada je u leto počela velika ofanziva, prvo na Kordunu i Baniji, a onda i na Kozari. „Dnevnik“ opisuje vređanja, prepreke, odbijene molbe, decu za koju je Diana znala da im se bliži kraj, bol majki koje su znale da moraju da se odvoje od dojenčadi ne bi li ih spasle. Pa onda često uzaludni susreti sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem ili nešto uviđajnijim nemačkim generalima. Hrabra žena je sama ulazila u logore. Čak i u Jasenovac, koji je kao logor smrti bio potpuno zatvoren, čak i za Nemce, od kojih je Maks Luburić ipak ponekad morao da prihvati naređenja.

Njen rad je po oslobođenju Zagreba naglo prekinut. I to u finalu: kada je trebalo da se krene po zbrinutu decu koja su onda mogla da se vrate u svoje prave porodice, ako su ih imali. Dokumentaciju joj je oduzela policija i predala je Ministarstvu socijalnog staranja FNRJ, koje je na kraju proces pronalaska dece obavio sasvim delimično i traljavo. Tako su na stotine dečaka i devojčica ostali bez svog stvarnog identiteta.

Iako je već postojala pretpostavka „da neovlašteni pojedinci iz ustaških krugova namjeravaju uništiti moju kartoteku“ (zapis iz 25. maja ‘45), postupak novih vlasti je imao praktično iste posledice: „Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, sada neće naći svoje najbliže“ (28. maj).

Dianu tih dana počinje da prati policija: Nemici i pri tome buržujki očigledno nije bilo mesta u panteonu pobednika. Ona uskoro odlazi u Austriju. Zaboravljena, 20. avgusta 1978. godine umire u Insbruku.

Uskoro film „Djeca bez imena”

Dianin život će uskoro možda biti zabeležen na filmu. Trebalo bi da ga snima producent i glumac Tihomir Stanić, koji već duže vreme razvija filmsku priču „Djeca bez imena“. Stanić je odrastao u Kozarskoj Dubici, idiličnom potkozarskom gradiću na Uni koji je posle ofanzive ‘42. ostao bez polovine stanovnika, pa je celu mladost proveo pod utiskom obližnjeg Jasenovca. „Djeca bez imena“ biće smeštena u tri julska dana 1942. koje je Diana provela u takođe obližnjem logoru Stara Gradiška.

Film se još pakuje, a Stanić otkriva da će ga režirati veteran Đorđe Kadijević („Leptirica“), koji će sa piscem Vladimirom Kecmanovićem („Top je bio vreo“) na osnovu Dianinog dnevnika pisati i scenario. Verovatno će se snimati u srpsko-hrvatskoj produkciji i na srpskohrvatsko-nemačkom jeziku. Snimanje počinje baš 28. maja naredne godine, na dan kada su 1945. nove komunističke vlasti Diani oduzele kartoteku u kojoj je popisala oko 12.000 spasene srpske dece.