Čovek koji je otkrio zaboravljeno groblje

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Groblje u Bizerti je posle onih na Zejtinliku u Solunu i na Krfu verovatno najpoznatije večno počivalište srpskih heroja u Prvom svetskom ratu, posebno u Severnoj Africi. No u tom delu mediteranske obale sa blagotvornom klimom ima još grobalja srpskih stradalnika iz rata. Jedno od njih je i Deli Ibrahim, na 25 kilometara od Alžira, glavnog grada istoimene države.

Izložba fotografija o tom srpskom vojničkom groblju Društva prijatelja Alžira, koju podržava ambasada te zemlje, retko je podsećanje na tu tragediju Prvog svetskog rata. Krajem prošle godine je izložba bila prikazana i u Domu Skupštine Srbije u Beogradu, uz pozdravni govor predsednice Maje Gojković.

Na groblju Deli Ibrahim, formiranom u periodu između 1916. i 1919, počivaju posmrtni ostaci 324 pripadnika srpske vojske i jednog Rusa. Sa svoje istočne strane groblje se oslanja na Nemačko vojničko groblje. Nadgrobna obeležja su betonske ploče u kojima su krstovi izrađeni od prikovanih drvenih daščica. Stalnu brigu o groblju, koje je u neposrednoj blizini poznatog mesta Tipaza, vodi Ambasada Srbije u NDR Alžir, kao i Ministarstvo rada i socijalne politike Republike Srbije.

Autor izložbe je Stevan Labudović, jedan od doajena srpske fotografije i filmske kamere posle Drugog svetskog rata. Labudović, koji se nedavno približio desetoj deceniji života (rođen je 28. decembra 1926), bio je fotograf Alžirske revolucije, jednog od značajnih događaja u svetu 20. veka.

Još tada je čuo da u Alžiru postoji srpsko groblje, ali je tek sredinom 2000-ih uspeo da mu otkrije lokaciju i napravi fotografije.

U Crvenoj armiji

Srpska vojnička groblja u tuđini su posebna velika tema. Ono što sledi je priča o 90-godišnjaku koji se i danas ne odvaja od fotoaparata, sada „kanon G11“. Prvi aparat, jednostavni bakelitni četvrtasti „kodak“ fiks focus, Stevan je upoznao u radnji oca Milutina u rodnim Beranama. Knjižarev sin je već 1936. snimio zanimljive fotografije koje je izrađivao kod komšije fotografa – Hamda Adrovića.

Ubrzo po završetku gimnazije u Beranama Stevan je u oslobođenom gradu počeo da u komandi područja pravi zidne novine. Bio je zadužen za snimanje, izradu fotografija i pisanje legendi. Među kratkim tekstovima crno-bele slike bile su centralne.

Tu dužnost je kao pripadnik Pete crnogorske brigade nastavio i u komandi područja Zemun u Bežaniji. Kada su sovjetski oficiri početkom 1945. videli zidne novine koje je pravio Stevan i doznali ko je autor, samo su rekli: „Davaj!“ Tako je postao fotograf u jedinici 10329 Crvene armije.

„Kao Srbin i Crnogorac, bio sam ponosan što sam među crvenoarmejcima. No, posle nekog vremena sam počeo glasno da pitam zašto su po kratkom postupku streljani vojnici uhvaćeni u pijanstvu, sitnoj krađi… Možemo napraviti top i tenk, ali ne i čoveka… Zbog čega ljude koji su postali heroji tokom rata i prešli put od Kavkaza do Beograda ne poslati, u krajnjoj liniji, na prve linije fronta“, govorio je Stevan pretpostavljenima.

Razvejanih iluzija Labudović je otišao na kratko odsustvo u posetu roditeljima u Beranama. U međuvremenu je jedinica nastavila put ka Budimpešti, a on više nije uspeo da joj uđe u trag…

Jedanaest godina kasnije, tokom posete Josipa Broza Tita Moskvi u junu 1956, prve od raskida sa Staljinom u vreme Informbiroa, iskrslo je pitanje Labudovićevog napuštanja jedinice Crvene armije. Konferenciju za štampu je visoki sovjetski funkcioner Anastas Mikojan počeo pitanjem: „Gde je Stevan Labudović?“

Labudović, koji je sedeo u prvom redu, ali je i onda imao problem sa sluhom, nije se odazvao. No, moskovski dopisnik zagrebačkog dnevnika „Vjesnik“ ga je potapšao po ramenu i odgovorio Mikojanu: „Tu je, ali Vas on nije dobro čuo.“

„Dezerter“, odsečno je rekao brkati Mikojan. Konferencija je i nastavljena u vedrijem tonu.

Po izlasku iz vojske, Labudović je počeo da studira šumarstvo u Beogradu. Odustao je kada mu se ukazala prilika da postane filmski snimatelj. Po završetku filmske škole zaposlio se u „Filmskim novostima“ (FN), u kojima je sve do penzije bio filmski snimatelj.

Fotografisao je Josipa Broza Tita, mnoge druge državnike, događanja u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Obišao je niz zemalja na četiri kontinenta, jedino nije boravio u Australiji.

Seća se da mu je jedno od najuzbudljivijih putovanja bilo snimanje dvoipomesečne Brozove posete krajem 1958. i prvih meseci 1959, zemljama Južne i Jugoistočne Azije, istočne Afrike i istočnog Mediterana.

„Bili smo smešteni u potpalublju školskog broda 'Galeb'. Talasi Indijskog okeana, buka brodskih motora, miris ulja i zagušljiva atmosfera… Duša Bogu, a Bog je neće.“ Kako je stvarno bilo, kaže Labudović, svedoči da se čak i Jovanka Broz žalila na neudobne i iscrpljuje uslove desetonedeljnog „Puta mira“.

Jedan od vrhunaca Labudovićeve karijere bila je poseta američkog predsednika Ričarda Niksona ondašnjoj Jugoslaviji 1971. Pošto je za američke medije na njihovo veliko zadovoljstvo i ranije snimao neka međunarodna događanja u Jugoslaviji, od rukovodstva FN je zatraženo da Labudović bude angažovan na Niksonovoj poseti Beogradu, Zagrebu i Kumrovcu.

Labudović je, ipak, trajno vezan za Alžir, zemlju tokom čijeg je rata za oslobođenje pre 60-ak godina imao efikasno oružje – kameru. NJom je širio istinu o surovom ratu za oslobođenje zemlje koja je bila četiri puta veća od kolonijalne sile Francuske.

U ovekovečenju na filmsku traku alžirske borbe za nezavisnost Labudović je dao toliki doprinos da ga u toj zemlji smatraju saborcem. Prilikom proslave nacionalnog praznika Alžira u Beogradu 2012, Labudoviću je, u prisustvu predsednika Srbije Tomislava Nikolića, uručeno odlikovanje predsednika Abdelaziza Buteflike za zasluge u alžirskoj revoluciji.

Labudovićeva ratna kamera je u staklenoj vitrini Muzeja mudžahedina u glavnom gradu Alžiru. Takođe i 83 kilometra filmskih traka, 27 filmova i 274 fotografije koje je kao kamerman, foto-reporter i novinar snimio između 1959. i 1962. godine.

Iskustvo iz gerile

Borbu naroda Alžira, danas prve po prostranstvu zemlje u Africi, ondašnja Jugoslavija je odlučno podržala. Mnogi Jugosloveni, naročito lekari, pomogli su mudžahedinima u bolnicama i zdravstvenim centrima u Beogradu i drugim mestima. Jugoslavija je u Evropi bila prva koja je 1958. priznala privremenu vladu alžirske revolucije i jedina koja je osudila nuklearne probe Francuske na alžirskoj teritoriji. To je onda dovelo do ozbiljnih tenzija između Beograda i Pariza.

Početkom 1959. na „najvišem mestu“ u Beogradu odlučeno je da FN pošalju kamermana u Alžir iako se zbog zapadne medijske blokade malo znalo o tamošnjoj oslobodilačkoj borbi koja je trajala još od 1954. Izbor je pao na Labudovića, iskusnog snimatelja, sa hiljadama kilometara pređenim po svetu.

Budući da su mudžahedini mnoge akcije izvodili noću, Labudović je tražio od britanske firme Ilford da mu obezbedi filmske trake visoke osetljivosti. Posle višemesečnog uzaludnog čekanja na pošiljku iz zemlje koja je bila bliski saveznik Francuske, Labudović je u oktobru 1959. odlučio da otputuje u Tunis.

Iskustva o alžirskoj gerili mu je u Tunisu pak preneo ondašnji dopisnik novinske agencije Tanjug Zdravko Pečar, koji će mu ubuduće biti jedna od veza sa domovinom. Petar je kasnije doktorirao na tezi o alžirskoj revoluciji, bio jugoslovenski ambasador zemljama Zapadne Afrike i sa suprugom Vedom osnovao Muzej afričke umetnosti koji uspešno deluje u Beogradu.

Labudović je u Alžir prebačen sa idejom da u toj zemlji bude dva meseca, za koliko je imao i dnevnice. Ostao je do konačne pobede alžirske revolucije pozne 1962, odbijajući da primi novčane naknade.

U razgovoru za Danas mirni Beranac se sećao noćnih marševa sa mužahedinima po kozjim stazama alžirskih planina, zaseda, bombardovanja, minskih polja. „Najgore su bile napalm bombe“, kazao je sa gorčinom u glasu misleći na mnogobrojne alžirske žrtve. Prema podacima alžirskih vlasti u oslobodilačkom ratu je ubijeno 1,5 miliona ljudi, pretežno civila, među stanovništvom koje je tada brojalo manje od 10 miliona.

Po dolasku u Alžir Labudović je iskovao borbeno drugarstvo sa lokalnim komandantima, ali onima u vrhu Alžirske oslobodilačke vojske (ALN), oružanog krila Fronta za nacionalno oslobođenje (FLN). Među njima su bili i kasniji predsednici Alžira Huari Bumedijen (1965-1978) i Šadli Bendžedid (1979-1992) ili sadašnji član vlade, delegat ministra obrane Abdelmalek Genazi (83).

Kum- šef države

Snimljene materijale je Labudović prebacivao u susedni Tunis, sam ili po kuriru. „U Tunisu sam nalazio spas od vaši koje su me proganjale u vojničkim zemunicama“, sa osmehom se prisećao.

Filmski materijali su zatim diplomatskom poštom stizali u Beograd. Deo je odlazio u FN, a ostalo u Tanjug koji ih je dalje širio po svetu. Bilo je to vreme kada je televizija u ondašnjoj Jugoslaviji, ali i većem delu čovečanstva bila u povoju, te je jedina vizuelna informacija u pokretu bio filmski žurnal koji se mogao videti samo u zamračenoj bioskopskoj dvorani. Kada bi počelo prikazivanje filmskih novosti, gledaoci nisu mogli da ulaze u salu, već su morali da sačekaju kratku pauzu između žurnala i glavnog filma. Zbog toga se trčalo u bioskop, da se ne zakasni na žurnal…

Već 1961. u LJubljani je bila priređena velika izložba Labudovićevih fotografija napravljenih u vrtlogu alžirskog rata. Posle oslobođenja Alžir nije zaboravio prijatelja i saborca Labudovića. Okumio se sa predsednikom Bumedijenom, a kada im se rodila ćerka, Labudovićevoj supruzi je od kuma, šefa države, stigao buket sa 300 crvenih ruža, za svako slovo u imenu po 100. Kasniji predsednik Ben Idadžedit bi znao da po dolasku u posete Beogradu prvo svrati u skromni stan Labudovićevih na Miljakovcu.

Kada je Alžir stekao nezavisnost, predstavnici oslobođenog naroda su poručili Labudoviću da izabere kuću u Beogradu koju će mu oni kupiti. Skromni čovek im je odgovorio kako je beleženje na traci alžirske revolucije bilo samo njegova „profesija i dužnost. Vama hvala što ste mi sačuvali život“.

I danas Labudović sa suprugom posećuje Alžir kao gost vlade ili Ministarstva odbrane te zemlje, da se podsete i jednomesečnog medenog meseca koji su tamo proveli.

Na prigodnoj svečanosti u Centru za kulturu u Rakovici poslednjih dana 2015. ambasador NDR Alžira Abdelhamid Šebšub se zahvalio rukovodstvu te beogradske opštine na inicijativi da iskaže poštovanje jednom od svojih žitelja, Stevanu Labudoviću. „Mi u Alžiru kažemo da je 'alžirski narod jedini heroj rata za nacionalno oslobođenje', ali ne zaboravljamo da postoje muškarci i žene, koji su se, svako na svoj način i sredstvima koja su imali, borili da Alžir postane slobodan i nezavisan. Stevan je simbol te borbe“, istakao je ambasador.

Sloboda, pravda, dostojanstvo

Na čudne puteve istorije je ambasador Šebšub podsetio javnost u Srbiju tokom otvaranja u Topoli Labudovićeve izložbe o groblju Deli Ibrahim u Alžiru. „U pobedonosnoj ofanzivi na Solunskom frontu, Alžirci koji su bili regrutovani u francusku vojsku, borili su se rame uz rame sa Srbima i ginuli zajedno sa svojom braćom po oružju. NJihovi vojni podvizi nisu bili veličani jer oni u svesti kolonizatora nisu smatrani građanima, čak ni celovitim ljudskim bićima. Želeo sam da se osvrnem na ovu stranicu naše zajedničke istorije kako bih odao poštu svim tim nepoznatim borcima i svim borcima bez obzira na njihovo poreklo, koji su pali za pobedu slobode, pravde i dostojanstva.“