Ko je Simonidi iskopao oči?

Proterivanje iz nastave ova dva književna ostvarenja u sklopu je „mera i aktivnosti“ da se „obezbede usklađenost nastavnog programa i udžbenika srpskog jezika sa Ustavom Kosova i odgovarajućim zakonodavstvom“. Po nalazima ove komisije, koja se bavila i nastavom drugih predmeta, sporne „pesme“ su u Čitanki za 7. razred osnovne škole, čiji je autor Milka Andrić, a izdavač beogradski Zavod za udžbenike. Uz tri recenzije, službeno odobrenje te knjige za upotrebu potpisao je ministar prosvete Republike Srbije, jula 2009. godine.

Jezik koji potencira nasilje

U slučaju Rakića (str. 88), „problematični sadržaj je povezan sa pesmom koja koristi jezik koji potencira nasilje u kontekstu freske u manastiru Gračanica – jezik ne promoviše principe slobode i demokratije. On ne poziva na mir i toleranciju“. Sa skoro identičnom argumentacijom komisija apostrofira i odlomak iz Simovićeve drame (str. 83-87): „Problematični sadržaj se odnosi na pesmu u kojoj se koristi jezik koji potencira nasilje u kontekstu prikaza Boja na Kosovu – takav jezik ne promoviše principe slobode i demokratije. Ne poziva na mir i toleranciju.“

Pre nego što se ovome kaže bilo šta, mora se primetiti da su i ovako sročena objašnjenja svojevrsno nasilje – nad jezikom. Ideološka budnost, svojstvena, inače, mladim državama, očigledno je bila preča od tamo nekih jezičkih finesa kojim će se izreći jedna od prvih zabrana u kulturi i prosveti režima u Prištini. Zato zaključni stav ove trapave ekspertize/izveštaja (od 24. juna 2010) glasi: „Komisija predlaže da MONT naloži profesorima sedmih razreda da ne koriste ove dve pesme za vreme predavanja srpske književnosti učenicima na Kosovu.“

Glava na panju

Pošto se vlast u Beogradu „izborila“ za dijalog sa Prištinom, izvesno je da će u tim razgovorima jedna od najprioritetnijih tema biti i obrazovanje, na svim nivoima, i da će to biti prilika da se stvari koje izazivaju nesporazume i nacionalne napetosti rešavaju bez pizmi i zabrana. Za takav dijalog je, naravno, potrebna obostrana dobra volja. Ali, potrebno je sigurno i da svaka strana u njega uđe što rasterećenija od sopstvenih zabluda i nesporazuma. Prosvetne vlasti na Kosovu morale bi tako znati da nema te srpske epike i umetničke književnosti o Kosovskom boju koja će i Albance priznati ili učiniti njenim relevantnim protagonistima. Ma koliko se albanska istoriografija trudila da to dokaže. I ma koliko komisije koje će praviti MONT diskreditovale udžbenike istorije iz Srbije zato što ne govore o doprinosu Albanaca borbama protiv Turaka.

U zabludi su isto tako i srpski prosvetari kad obrazovnovaspitnoj funkciji škole pretpostavljaju guslarsku pseudoistoriju, pa u udžbenicima i čitankama iz književnosti istorijsko-mitski segmenti natkriljuju estetske. Naravno da je besmislica pripisivati Simovićevoj drami da „koristi jezik koji potencira nasilje u kontekstu prikaza Boja na Kosovu“, ili je čak optuživati da nije u skladu sa mirovnom poveljom UN. Pitanje je, međutim, da li postupa primereno pedagog koji iz nje za čitanku sedmacima, dakle 13-godišnjacima, bira odlomak koji prikazuje kako će glava zarobljenog srpskog kneza Lazara, posle njegovog poetskog nadgornjavanja sa sultanovim sinom Bajazitom o smislu zemaljskih i nebeskih pobeda/poraza, završiti na panju. Tako što Lazar, prema didaskaliji:

Položi glavu na panj. Sluga Milutin izvadi iz nedara svilenu maramu i raširi je ispred Lazareve glave. Dželat zamahne sabljom, odseče Lazarevu glavu, i ona pada u maramu raširenu na Milutinovim rukama.

Šta je to „višnji život“

A onda sastavljač čitanke od učenika, između ostalog, traži da metafizički razmišlja i filozofski odgoneta: „Koji je to „višnji život“ u koji gleda knez Lazar i kupuje ga svojim stradanjem?

– Seti se presudne dileme srpskog kneza u narodnoj pesmi Propast carstva srpskog i pokušaj da objasniš šta je to za hrišćanina „višnji život“, odnosno Carstvo nebesko.

– Zašto su kapije sveta, u kome su zajedno srpski knez i njegov sluga, za Bajazita nepristupačne i zauvek zatvorene?“

Dakle, da je MONT-ova komisija, kojim slučajem, ovakvo nastavno gradivo ocenila kao nedovoljno prijemčivo uzrastu učenika kojem je čitanka namenjena, nekog prostora za raspravu bi možda i bilo. Primedbe koje ona iznosi su, međutim, sasvim apsurdne. Jer, ako jezik (odlomka)drame nešto „potencira“, onda to nije neko nasilje upereno prema drugima, već srpsko stradalništvo i samožrtvovanje, kakvo je veličala nacionalna epika nebeskog naroda. I takva srpska mentalitetska pogibeljomanija ne mora nikoga da vređa, pa ni nacionalna osećanja Albanaca na Kosovu.

Bojim se, međutim, da sve nije tako jednostavno kada je reč o opštepoznatoj Rakićevoj pesmi, nastaloj u prvoj deceniji prošlog veka, kada je njen autor bio srpski konzul u turskoj Prištini. U prilog takvoj tvrdnji navodim jedan rečit citat iz rukopisa knjige koja će se uskoro pojaviti u izdanju Čigoje i „Otkrovenja“ (Luka Mičeta: Vane Ivanović, post scriptum jednog Jugoslovena): „Ima li i jednog Srbina, recimo, koji ne zna pesmu Milana Rakića Simonida. Iskopaše ti oči, lepa sliko! / Večeri jedne, na kamenoj ploči…

Međutim, kraljici Simonidi, ženi kralja Milutina (1281-1321), nisu iskopane oči na fresci u Gračanici na Kosmetu, kako je to opevao veliki srpski pesnik. Slikari konzervatori Zdenka i Branislav Živković su u toku konzervatorskih radova (1971-1976) očistili naslage sa očiju ove freske i videlo se da one nisu oštećene. Simonidine oči su lepe i svetloplave boje.

Rakić (1876-1938) to nije mogao znati. A mi?“ A, dodali bismo, autorka srpske Čitanke za 7. razred osnovne škole i svi oni stručni i politički autoriteti koji su stali iza nje kad danas, leta gospodnjeg 2010, i fusnotom „Arbanas – Albanac“ potvrđuje pesničku istinu o etničkom poreklu navodnog oskrnavitelja freske?! I onda, dajuću učenicima uputstvo za obradu pesme, između ostalog, pita: „Gde se nalazi manastir Gračanica i čija je zadužbina? – Kako lirski subjekt vidi dušu onoga ko je na fresci ostavio svoj varvarski trag? – Kako razumeš rodoljublje iskazano u pesmi?“

Eksploatisano rodoljublje

Rodoljublje ove pesme eksploatisano je na razne načine, pa i one koji su predstavljali čistu zloupotrebu. Za jednu, takve vrste, bio sam svojevremeno i sam optužen, iako su me drugi, bez mog znanja, učinili sukrivcem. Naime, krajem osamdesetih (jula 1988), bio sam jedan od dva priređivača (drugi je bio Milorad Vučelić) specijalnog izdanja Duge pod naslovom Istina o Kosovu, odgovori na „Kosovsko pitanje“ Branka Horvata, knjigu koja je te godine objavljena u Zagrebu i predstavljala koliko pretenciozan toliko i drzak pokušaj da Srbe predstavi kao isključive krivce za sve istorijske i aktuelne sukobe s kosovskim Albancima. Izlet poznatog ekonomiste u istorijsku nauku i publicistiku trebalo je da bude šamar i srpskoj istoriografiji, koju je optužio za pristrasan i nacionalistički pristup u prikazivanju srpsko-albanskih odnosa. Otuda su svi koje smo pozvali na saradnju pristali da napišu specijalne priloge iz oblasti za koje su bili eksperti: od Sime Ćirkovića do Branka Petranovića. Predali smo materijal tadašnjem glavnom uredniku Duge Iliji Rapajiću i pokojnom Zoranu Bogavcu, uredniku izdanja, i dobili obećanje da ničemu, iako se radilo o velikoj količini teksta, ni slovo neće biti oduzeto. Bio sam, međutim, naivan jer mi nije bilo ni na kraj pameti da dodatku nešto može biti pridodato. I tek kada je izašao iz štampe, video sam da je, stavljena kao moto dodatka, Rakićeva Simonida iskorišćena kao nacionalna budnica.

Ta nacionalistička instrumentalizacija pesme toliko je osokolila Horvata da se usudio, odbacujući, inače, svaku vrstu kritike, da Simi Ćirkoviću, čiji se tekst nalazio na uvodnom mestu dodatka, očita lekciju iz metodologije istorijske nauke i pripiše neobjektivnost i neznanje ovom svetski priznatom stručnjaku za srednjovekovnu balkansku istoriju.

Čudotvorni prah

Greh za moto pripao je, naravno, priređivačima i s tim je i započinjao Horvatov nadmeni „Odgovor mojim kritičarima“: „Moram priznati da sam se već na samom početku čitanja (dodatka) počeo nelagodno osjećati. Naime, Dautović i Vučelić, kao priređivači zbirke, uzimaju kao moto ove stihove Milana Rakića o Simonidi iz Gračanice:

Iskopaše ti oči, lepa sliko!

Večeri jedne, na kamenoj ploči,

Znajući da ga tada ne vidi niko.

Dakle, ne neki vjerski fanatik, agresivni primitivac, objesni silnik, nekulturni zulumćar, kriminalac ili netko od tog soja, već upravo Arbanas. Arbanas je ime za pripadnika jednog naroda. Proizilazi da se Albanci bave kopanjem očiju srpskih svetaca!? (…) Oči Simonidi nisu iskopali objesni albanski zulumčari. Čak su i oni imali poštovanja za srpske svetitelje. Oči je iskopao neki pobožni siromašak jer se prah fresaka svetitelja smatrao čudotvornim a prah s očiju iscjeljivao je vid! (Informacija Škeljzena Malićija.) Ta priča ima i nastavak. I bogobojazni Srbi dijelili su vjerovanja svojih albanskih komšija pa su se i oni služili svetiteljskim prahom.“

U stručnom, konzervatorskom svetu, je inače, ne retko i odavno, ukazivano na nesklad faktičkog stanja freske i pesnikovog viđenja Simonidinih očiju, pa i na nepouzdanost njegove identifikacije nasilnika. Tako, recimo, u zapisima poznatog konzervatora i pisca Svetislava Mandića (Drevnik, 1975) priroda oštećenja je takva da se može reći, „u celini uzev, oči su sačuvane“. A po ovom stručnjaku, oštećenja, koja su evidentna, počinio je „nekadašnji kompračikos koji je hteo da iskopa te oči“ ali „nije sasvim uspeo u toj nameri“. Zato bi, misli Mandić još 1959. godine, povodom konzervatorskih radova koji su planirani u Gračanici, „ljudska i osećajna istina Rakićeve pesme mogla da dođe u sukob sa istinom činjenica kojima je zaokupljen konzervator (…) Ako eliminiše oštećenja, rupe koje danas izgledaju kao oči, uništiće time onaj momenat koji je, u stvari, rodio pesmu. Eliminisao bi, samim tim, i dragocenu pesmu“. „Zato“, po njegovom mišljenju, „iskopane Simonidine oči treba, uprkos normalnom i uobičajenom konzervatorskom postupku, da ostanu onakve kakve su danas. One su pomogle stvaranju jednog novog, za nas znamenitog umetničkog dela“. Ali, dodali bismo, i jednog mita koji, kad se pesma stavlja u kontekst koji je funkcionalizuje, neizbežno izaziva i međunacionalne nesporazume.