Krležologija kosovske nezavisnosti

Ali, manimo se dosetki o indulgencijama koje donosi ono što je Tito navodno uradio. Njih zasenjuje čuđenje da Krleža daje pozitivan predznak takvoj destruktivnoj državničkoj „zasluzi“, koju su Titu pripisivali samo njegovi najljući ideološki protivnici, te da ga praktično i on proglašava grobarom Jugoslavije, što će reći sopstvenog dela.

Krivac je srpski imperijalizam

Poznanika iz Zagreba, poznatog filmskog i televizijskog reditelja, od kojeg sam čuo za ovu Krležinu dosad nepoznatu izjavu, nisam pitao je li Krleža elaborirao kako je, i kada, Tito to izveo – samim ustrojstvom Srbije kao asimetrične republike u Jugoslaviji, nametanjem Srbima Ustava iz 1974, prikrivenim podsticanjem i ohrabrivanjem separatističkih aspiracija kosovskih Albanaca ili pak nekim drugim političkim marifetlucima. S obzirom da su odnosi Srba i Albanaca u balkanskim magluštinama, ratnim i mirnodopskim, istorijskim i savremenim, bili jedna od Krležinih opsesivnih i trajnih tema, smatrao sam da se za moguće odgovore treba obratiti njegovom beletrističkom i esejističkom delu. I, naravno, interpretatorima tog dela koji su u njemu otkrivali i ono što pisac nije iznosio eksplicitno.

Najindikativnija je u tom smislu polemika koju je izazvao beogradski književni kritičar i esejist Radojica Tautović optužbom Krleže da mu Zastave (Zagreb, 1969) „konvergiraju sa težnjom albanskog separatizma“ i da neki likovi u romanu ispoljavaju „antijugoslovensko“ raspoloženje (Mrlje na barjaku, Nedeljna Borba, 29-30. avgust 1987). Pored tri polemička odgovora štampana u zagrebačkim novinama, ovom tvrdnjom posebno se pozabavio Stanko Lasić u šestoj knjizi svoje Krležologije (Zagreb, 1993), ocenjujući je kao potpuno nerazumevanje Krležine „filozofije povijesti“, a zbog zakasnelog izricanja i kao plediranje „za takvu Jugoslaviju u kojoj će srpstvo biti ne samo jako i ujedinjeno nego i dominantno, hegemonično“. Ocenjujući Tautovićevu argumentaciju o „konvergiranju“ Zastava s težnjama „sadašnje“ ( iz 80-ih) albanske „iredente“ kao“tipičnu (ekstremnu) ideološkopolitičku eksplikaciju“, Lasić će, bez ikakvog nijansiranja, izaći sa otvorenim kartama: „Želimo odmah istaknuti da mislimo da Zastave sadržavaju Krležinu filozofiju povijesti pa dakle i jasan Krležin stav u odnosu na događaje na Kosovu 1913. i na kasnija tragična zbivanja: krivac je srpski imperijalizam ili katastrofalna ideja o ujedinjenju cijelog srpskog naroda i svih teritorija na kojima je on boravio ili boravi. Krleža nije bio ni prvi ni zadnji koji je uočavao da ta ideja osporava drugome ono pravo koje daje srpskom narodu te samim tim pretvara srpski narod u narod porobljivača. S Tautovićem bismo mogli odmah prestati razgovarati i priznati mu da u svemu ima pravo i da je dobro vidio, samo što njegov negativni predznak („iredenta“) treba biti pozitivan („pravo na samoopredeljenje i samostalnost“), a da je njegov pozitivni predznak zapravo negativni („oslobođenje“ = „osvajanje“).“ Hvatajući Tautovića u situaciji da „pretvara izreke likova u poziciju pisca“, da bi odnos Krleže prema albanskom pitanju pokazao problematičnim, Lasić će lako dokazati u čemu ovaj Krležin oponent greši, čak i onda kad neki lik izgovara ono što, prema Lasiću, i pisac misli. Kao, recimo, u slučaju kad „glavni junak“ Zastava Kamilo Emerički, u unutrašnjem monologu, daje za pravo Arnautima što su 1913. prigrabili puške protiv Srba: „Mi znamo da je to Krleža mislio. Nama to kazuje Krležin opus, njegova filozofija povijesti koja dolazi do izražaja u Zastavama. Mi znamo da je Krleža opravdano branio „borbu Arnauta“ protiv srpske okupacije, represije, osvajačke politike i fizičkog uništenja albanskog puka. Znamo i to da je shvaćao tragičan položaj srpskog naroda koji je povjerovao u jednu fantastičnu (nacionalnu) ideju, počeo joj robovati osobito početkom stoljeća, da bi joj plaćao dugotrajan danak.“

Šesta knjiga Lasićeve Krležologije, izuzetno značajna za detekciju Krležine „filozofije povijesti“ i, unutar nje, tumačenja karaktera oslobodilačke misije srpskog naroda na Balkanu, pojavila se u ratnim devedesetim i u Srbiju, nažalost, niti je mogla da stigne niti da doživi normalnu čitalačku i kritički recepciju. Ali, i da je bilo obrnuto, pri ondašnjem stanju duhova, njeno terapeutsko dejstvo, s čime je Lasić očigledno računao, sigurno bi izostalo, predstave o Krleži -“srbofobu“ samo bi se pojačale, a Zastave bi bile kategorisane kao štetna knjiga. Pre svega zato što, ukazujući na njihov anticipatorski duh, Lasić podvlači: „Zastave su upozoravale da se (srpska – prim. S. D.) parola o slobodi pretvorila u tiraniju. Narodi koje je srpski narod „oslobodio“ (Balkanskim i Prvim svetskim ratom-prim. S. D) doživjeli su to oslobođenje kao okupaciju. Oni će težiti osvetama koje će biti strašne a rodit će protuosvete pa će se cijelo balkansko područje kupati u krvi, preziru, mržnji i međusobnom ponižavanju.“

I u tom kontekstu, poentiraće Lasić, albanski natalitet, čiji je „demografski rast nerješiv problem za osvajača“, možda će se moći, ne rešiti, nego tek donekle „ublažiti u samostalnoj (albanskoj, kosovskoj) državi“.

I tako stižemo do formule koju je Krleža ocenio kao Titovo vrhunsko političko dostignuće i koja je u svakom pogledu kompatibilna s Lasićevim viđenjem Krležine „filozofije povijesti“ – da se Srbima, koji, inače, pate od „fascinacije teritorijom“, uzme Kosovo. Jer i „Zastave ne govore, ali sugeriraju ovo: pred strašnim fenomenom (albanske) demografske eksplozije srpska država (srpski narod) ima samo jedno ozbiljno rješenje. Ono se zove amputacija, napuštanje tog teritorija da bi se spasio vlastiti narod. Ne postoji nikakvo drugo suvremeno civilizacijsko rješenje osim amputacije i Srbi će joj morati pristupiti ne žele li da se u Srbiji Albanci pojave (za pedeset-sedamdeset godina) kao „većinski narod“.“

Urednička albanofilija

Dakle, dugoročno gledano, Tito „uzimanjem Kosova“ nije Srbe ojadio već usrećio, a do takvog usrećiteljskog rešenja stigao je možda i čitanjem Zastava, s čijim je autorom bio intimus do kraja života jer, kako 1993. svedoči Lasić, „svi znaju da je Krleža jedini čovjek kojem se Tito povjerava, oni čak razgovaraju o „posttitoizmu“, obojica su zabrinuti“… A istovremeno sva trojica (Tito, Krleža, Lasić) znaju da su Zastave, kako je to zapisano u Vikipediji, „nadgrobni spomenik jugoslovenstvu“, jer je u njima „bilo kakva ideja jugoslovenstva temeljito razorena“.

Krležina „filozofija povijesti“, kako je ovde predstavljena, na sličan je način zastupljena i u nekim njegovim esejističkim, memoarskim i dnevničkim tekstovima, a ispoljavala se donekle i u uredničko-redaktorskom radu na Enciklopediji Jugoslavije (EJ). Svojevremeno sam pisao o jednoj takvoj njenoj manifestaciji u prvoj svesci drugog latiničnog izdanja EJ (Zagreb, 1980, glavni urednik Miroslav Krleža), a povod za tu novinsku kritiku enciklopedijskog prikaza istorije i kulture albanske populacije u Jugoslaviji bila je takođe erupcija albanskog separatizma na Kosovu iz 1981, koja je, srećom, smirena bez krvoprolića kakvo je 1998/9. izazvao Slobodan Milošević. Ukratko, ukazivao sam da su dve odrednice u toj enciklopediji, Albanci i Albansko-jugoslovenski odnosi, na određeni način, bile pokušaj da se naučno verifikuje status Kosova kao republike, kao što se on, na političkom planu, izvodio iz Ustava od 1974 godine. Famozni Lasićev „argument“ u korist kosovske nezavisnosti, izuzetno visoka stopa nataliteta Albanaca, pominjao se i u jednoj od ovih odrednica tako što se uz navođenje podatka o popisu iz 1971, kad ih je bilo 1.309.593, navodila i „statistička procena“ da se taj broj u 1979. popeo na 1.700.000 stanovnika.

Povodom niza konkretnih i obrazloženih kritičkih primedbi, iznetih u dva članka, sam Krleža, koji je sporne odrednice čitao u rukopisu i dao im imprimatur za štampu, nije se javno oglašavao već je njihovu odbranu prepustio Esadu Mekuliju, glavnom uredniku Redakcije EJ za Kosovo i svom zameniku Ivi Ceciću. Njihovo dokazivanje naučne validnosti tih tekstova zasnivalo se na činjenici da su ih razmatrali i odobrili za objavljivanje članovi Predsedništva Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Kosova i kosovski funkcioneri u Federaciji. Ipak, o Krležinoj neposrednoj reakciji bio sam obavešten od njegovog Ekermana, Enesa Čengića, koji će ih i zabeležiti, na više mesta, u knjizi S Krležom iz dana u dan (knj. 4, Zagreb, 1985). S njemu svojstvenom ironijom, odbacivaće primedbe zaobilazno, insistiranjem na principima koji i nisu bili dovođeni u pitanje i praveći neke istorijske analogije parcijalnog značaja. Između ostalog (6. VI 1981), reći će: „Zvali su me telefonom i pitali – kaže mi (Čengiću – prim. S. D.) na početku susreta – jesam li pročitao u „Politici“ od 30. maja kako optužuju Enciklopediju Jugoslavije, odnosno njenu Centralnu redakciju zbog albanofilije i zbog viđenja historije Albanaca u Enciklopediji Jugoslavije… Da se taj čovjek, taj albanolog ili profesor, ili taj subjekt, taj naš drug, dobronamjerni drug ideolog, dijalektičar, materijalist i ne znam šta sve, potrudio da se upozna s cijelim projektom Enciklopedije vidio bi da je posrijedi tekst koji je u stvari preliminaran, tj. uvod koji, dakako, može imati ili nemati svojih rupa. I sad dalje diskutirati o tome da li Enciklopedija Jugoslavije ima da se povija situacijama koje se efemerno javljaju na dnevnoj pozornici, upravo u ovom trenutku na ulicama Prištine, da ima odmah redigirati svoje tekstove prema toj situaciji, kao što on misli iz svoje perspektive, u najmanju je ruku kratkovidno…“

Usledilo je Čengićevo pitanje i Krležin odgovor:

– Hoće li Leksikografski zavod reagirati na tekstove u „Politici“ kojima se ipak dovodi u pitanje naučni aspekt novog izdanja Jugoslavike u vezi s albanskim pitanjem.

– Traže od mene da ja odgovorim, da kažem koju. A ja ne bih. Ne znam zašto bih išao u polemiku, jer sve što nastaje u Enciklopediji u skladu sa samoupravnim dogovorima, nastaje odozdo iz baze. Prema tome, centralna redakcija je u ovim stvarima gotovo nemoćna. A je li sve to dobro ili nije, o tome bi se dalo razgovarati.

U još jednom razgovoru s Čengićem (posle ručka, 19. VII 1981), dok „komentiraju članak koji kritizira prvi svezak Jugoslavike“, Krleža će dodati: „U svakom slučaju kad je u pitanju Enciklopedija Jugoslavije stojim na stanovištu da se prvenstveno mora poštovati riječ nauke i riječ istine i da treba izbjegavati određene političke oportunitete koji se javljaju a koji su trenutačni jer bi mogli prevladati kao istina u Enciklopediji.“

A da li je sam Krleža imao snage da izbegava te oportunitete? Evo šta je o tome rekao svom Ekermanu: „Bio sam ne jednom prinuđen da popustim pritiscima, a kad bi slobodno radio enciklopediju umnogome bi drugačije izgledala… Tvrde da nisam progovorio… Sputavan sam, brate, na kojekakve načine; moje knjige također. A valjda sam neke stvari rekao i u Enciklopediji! Možda ne sve do kraja, ali najviše koliko se moglo u uvjetima policijske i partijske stege. Iako sam od Tita imao odriješene ruke, vezali su mi ih drugi…“

Snishodljiv i popustljiv

Tito je već godinu dana bio mrtav a Krleža, iako bolestan i takođe pripremljen za odlazak, pred novim gospodarima, Titu ni do kolena, i dalje je veran, snishodljiv i popustljiv. Zakulisnim nastojanjima pokušavao je da kritiku enciklopedijske obrade albanske tematike minimizira i dogovorima sa albanskim intelektualcima i političkim vođstvom predupredi otvaranje bilo kakvog javnog spora. Čitava stvar se, međutim, „otela“ i revizija apostrofiranih enciklopedijskih odrednica pokazala se kao neminovna. Razgovori o njoj i o inoviranju postojećih ili pisanju novih tekstova ušli su veoma brzo u redovnu proceduru na zasedanjima Centralne redakcije, u čijem radu Krleža već odavno, zbog svog zdravstvenog stanja, nije mogao da učestvuje. Konsultacije sa njim obavljane su u njegovom stanu na Gvozdu, odakle nije silazio od sredine 1977. godine, a već je počivao na Mirogoju kada je odštampan i poslat pretplatnicima dodatak od dvadesetak stranica s novim verzijama tekstova o Albancima i Albansko-jugoslovenskim odnosima. Sredinom 1983. oni su prvi put izašli i u slovenačkom izdanju prve sveske Jugoslavike, a nešto kasnije i u ćiriličnom izdanju i izdanju na makedonskom. U Srbiji su nacionalno nastrojeni intelektualci rasplamsavali hajku protiv mrtvog Krleže, oživljavajući stereotipe o njegovom antisrpstvu i iznoseći nove, još stupidnije optužbe. S Miloševićevim dolaskom, Srbija će uskratiti finansijsku podršku Krležinim naslednicima i projekt njegove jugoslovenske enciklopedije biće ubrzo upokojen, kao i sama Jugoslavija.

Kad je u Hrvatskoj u proleće 1999. godine izašla 1. sveska Hrvatske enciklopedije (HE), videlo se da su i tamo Krležini enciklopedijski putokazi bili odbačeni i zaboravljeni. Lager od 40.000 primeraka njegove Enciklopedije Jugoslavije poslat je u „rezalište“ hartije i uništen, iako je Leksikografski zavod poneo Krležino ime. Na tragu njegove „filozofije povijesti“, kako ju je u Zastavama predstavio Stanko Lasić, Kosovo je 17. februara 2008. proglasilo nezavisnost a iste godine 10. sveska HE, u odrednicama Srbi i Republika Srbija, verifikovala je tu novu geopolitičku stvarnost na dojučerašnjem srpskom državnom prostoru. Time je, dakle, ozvaničeno i ono što je Krleža, prema našem zagrebačkom svedoku, smatrao jednim od najvećih Titovih državničkih podviga.