Od NDH do Šešelja

I Fudbalski klub Zemun je naš brend jer su u SFRJ imali najviše navijača posle timova „velike četvorke“. Na kraju krajeva i Ljuba Zemunac je nekakav zemunski brend, što se nikako ne može reći za takozvani „zemunski klan“ – priča za Danas Branko Najhold, hroničar Zemuna, koji je upravo objavio jedinstveno izdanje – „Hroniku Zemuna od 1941. do 2000.“.

U pitanju je dvotomna knjiga velikog formata na 1.430 stranica, sa oko 6.500 fotografija, koja donosi sveobuhvatni prikaz događaja i njihovih aktera u periodu koji obrađuje i predstavlja završetak višedecenijskog rada autora koji je o svom rodnom i voljenom gradu već napisao tri slične hronike za period od praistorije do 1941.

– Ova knjiga zaokružuje 7.000 godina postojanja Zemuna kao naselja. Knjige su sve deblje, jer je ceo neolit i praistorija stala na 35 strana, a ova je ispala toliko obimna pošto sam i ja na kraju krajeva savremenik tog vremena. Hroniku posle 2000. verovatno neću pisati, ali i dalje isecam sve članke o Zemunu iz novina. Jako bih voleo da to nekom ustupim. Sve ranije hronike pisane su na osnovu materijala iz arhiva. Vadio sam podatke i uobličavao ih. Ovde je glavni izvor bio štampa. Literature o ovom periodu jako malo ima. To su mahom istorije narodnooslobodilačkog rata koje su pisali pobednici. Proširio sam zvaničnu istoriju, uglavnom pričama ljudi – kaže Najhold.

Sav materijal za poslednji tom je skupljao je 30 godina, a na knjigama radio skoro dvanaest.

– Problem je bio nedostatak lokalne štampe. Imali smo Zemunske novine od šezdesetih do devedesetih, to su bili najdragoceniji izvori. Međutim, ono što su radikali pravili od tih novina kada su došli na vlast u Zemunu bilo je čisto politički – objašnjava Najhold.

Hronika počinje 1941, upravo kada je Zemun postao deo Nezavisne države Hrvatske.

– Nagađali su se NDH i Nemci, koji su hteli da zadrže Zemun za sebe, i tek u oktobru te godine postignut je sporazum. Zemun je u to vreme imao jak pokret otpora, preko 3.000 Zemunaca je bilo uključeno u njega, što je predstavljalo 10 posto tadašnjeg stanovništva. Zemun je, naime, bio grad sa 30.000 žitelja. U pokretu otpora bili su i Hrvati i Srbi i Jevreji, čak i domaći Nemci. Oni su osećali polovično – nisu bili za Hitlera, jer su živeli ovde generacijama, a neki su, istina, odmah prešli u Kulturbund, pojedini čak i poginuli kod Staljingrada na strani Vermahta. Zemunski pokret otpora je tokom rata ubio nekoliko ustaša, jedan od njih bio je Volf, poznati zlikovac, kao i nekoliko nemačkih oficira i vojnika – kaže Najhold.

Po proglašenju Zemuna sastavnim delom NDH, Srbi su masovno prešli u Beograd da ne bi bili izloženi ustaškim progonima. Čak su i sportska društva premeštena u Beograd. Najjače Sportsko društvo „Vitez“ kompletno je preseljeno u prestonicu i tamo nastavilo da se takmiči do kraja rata.

– Značajno je da su Nemci omogućili Srbima da pređu u Beograd upravo da bi ih spasli. Otvorena je granica između Beograda i Zemuna na period od 48 sati po proglašenju grada teritorijom NDH. Ima čak primera da su domaći Nemci, pošto je Zemun imao nemačko predgrađe, savetovali komšijama Srbima da se sklone zato što su imali tajne ustaške spiskove koga treba likvidirati. Nemci su bili disciplinovana vojska, da tako kažem. Ko im je smetao, oni su ga sami likvidirali, ali nad nedužnim stanovništvom nisu vršili represalije – objašnjava Najhold.

Današnja Glavna ulica u Zemunu se tokom NDH zvala Ante Pavelića, a Gospodska je nosila ime Adolfa Hitlera.

– Ustaška vlast je početkom 1942. godine promenila nazive ulica, ali nikada nijedna tabla nije promenjena. Postoji akt kojim se ulice preimenuju, ali su table ostale iste – ističe naš sagovornik.

Zemun su oktobra 1944. oslobodili Crvena armija i partizani.

– Tri dana je trajalo totalno bezvlašće, ljudi su streljani bukvalno na ulici. Išli su džipovi sa partizanskim trojkama koji su streljali, onda je uvedeno reda, nije moglo baš na ulici da se strelja, ali je jako puno ljudi pokupljeno i ubijeno. Iz razgovora sa ljudima koji su bili savremenici došao sam do podatka da su streljani na nekoliko mesta – jedno je bilo na Starom aerodromu, kod današnjeg Tošinog bunara. Zemunski gimnazijalci su odvođeni da zatrpavaju te grobnice. Streljani su uglavnom Nemci, ali i dosta Srba „zbog saradnje sa okupatorom“. Po svedočenjima ljudi sa kojima sam ja razgovarao, to su bili ljudi koji su najnormalnije proveli rat bez ikakvog mešanja u politiku. Neki su streljani samo zato što su Nemci. Jedan od najboljih zemunskih fudbalera pre rata je bio Andrija Majerk, koji je tih dana zaustavljen na ulici i streljan na licu mesta. On je ceo rat radio u Ikarusu i igrao fudbal za lokalne timove. Svi njegovi drugovi Srbi koji su došli iz partizana bili su ljuti zbog toga. Od nekoliko stotina streljanih ljudi sakupio sam mnoga imena, ali interesantno je da njihovi potomci i dan-danas neće da pričaju o tome. Kao oni ljudi koji su bili na Golom otoku – kaže Najhold.

Iz Francenstala, posleratne Sutjeske, koje je bilo čisto nemačko predgrađe, većina stanovnika se iselila pred dolazak partizana. Oni koji su ostali uglavnom su stradali ili se kasnije iselili.

– Ima još tih nemačkih porodica u Zemunu, ali jako malo. Nemci koji su otišli rasuli su se po celom svetu, imaju udruženje u Velsu u Austriji, napravili su muzej Francenstala i maketu svog naselja u Zemunu. U Salcburgu četiri puta godišnje izlazi njihov časopis. Dolaze danas često, obilaze kuće u koje su uglavnom useljeni kolonisti posle rata. Rušene su kasnije i tu su sad soliteri, novogradnja. Ostalo je još dve ili tri ulice sa tim starim nemačkim kućama – priča Branko Najhold.

Posle rata, kako objašnjava, počinje utapanje Zemuna u Beograd.

– Od 22. oktobra 1945. Zemun je pripao Beogradu. Do poznih šezdesetih Zemun je uživao poseban status u okviru Beograda, da bi danas bio sveden na opštinu. Delim mišljenje Zemunaca da nije problem što je Zemun utopljen u Beograd, to je istorijska neminovnost, ali Zemun je grad koji je 7.000 godina poseban i morao bi da mu se da malo drugačiji status nego ostalim opštinama. Najveći deo zemunske tradicije i kulturne sredine morao bi da se poštuje, jer je Zemun najveći deo svoje istorije bio u drugim državama. Poslednji Zemunac koji je bio gradonačelnik Zemuna je Branko Pešić. On je dosta uradio za Zemun, jer je na toj funkciji bio pre gradonačelnikovanja Beogradom. Posle su dolazili uglavnom političari koji nisu osećali Zemun. Na kraju je došao Šešelj, koji je terao svoje, na štetu Zemuna – kaže Najhold.

Puno priča u hronici se odnosi na male ljude. U knjizi su recimo popisane sve bitnije saobraćajne nezgode u Zemunu i one koje su Zemunci napravili van Zemuna.

– Ima tu i bizarnosti. Jedan prodavac je 1966. hteo da dohvati flašu pića iz izloga, okliznuo se i glavom probio izlog, pa su ga nosili kamionom u bolnicu. Drugi je motor vozio pijan 1961. Pregazio je jednog pešaka, pa ga je stavio na motor da ga vozi u bolnicu. Ali je odmah potom zgazio još jednog pešaka. U knjizi su pobrojane sve zanatlije, trgovci, privredna preduzeća. Pominju se imena apsolutno malih ljudi koji ne bi ušli ni u jednu istoriju. Ova hronika je otprilike ono što Amerikanci nazivaju „istorija gledana odozdo“ – zaključuje Branko Najhold.

Četrdeset knjiga o rodnom gradu

Branko Najhold je rođen 1947. godine u Zemunu, u porodici koja je i po očevoj i po majčinoj liniji prisutna u ovom gradu već duže od dva veka. Svoju ljubav prema rodnom gradu iskazao je, između ostalog, i sa oko četrdeset knjiga i stotinak članaka posvećenih Zemunu, zatim organizovanjem niza značajnih kulturnih manifestacija, kao i veoma aktivnim delovanjem u javnom životu grada. Tu posebno treba istaći organizaciju Zemunskog međunarodnog salona karikature, jednog od najznačajnijih u svetu. Osim zemunske istorije, dobar je poznavalac i arheologije i tradicionalne afričke umetnosti, pa je i u tim oblastima publikovao više knjiga i članaka, kao i nekoliko knjiga proze.

Kriminalci nisu zemunski milje

– Ljuba Zemunac je otišao sa devet godina iz Zemuna u Beograd, na Zvezdaru. Onda su ga tamo tako prozvali. Ljuba jeste bio ponosan što je Zemunac, njegovi jesu zemunska familija i on je sahranjen na Zemunskom groblju, ali počeo je da se bavi kriminalom kad je bio na Zvezdari. Bili su tu i Ćenta, Jusa Bulić, sve je to zemunski milje, ali nikad ceo grad nije imao etiketu kao posle „zemunskog klana“. Mi ništa nismo bili posebni što se toga tiče, bilo je njih i svugde drugde. Ali i o njima sam pisao, jer i oni su deo istorije Zemuna – kaže Najhold.