Pedeset godina prepravljanja istorije

Istovremeno to ne znači da ćemo mirno pratiti akciju dezinformacija javnosti koja se nastavlja na pedeset godina dugu kampanju prepravljanja istorije da bi ista bila u funkciji jedne partije i jednog čoveka.

Zato ćemo se ovom prilikom osvrnuti samo na nekoliko detalja iz optužnice generalu Mihailoviću koji će oslikati kakav je pristup sud imao oko vrednovanja iznetih dokaza.

Tačka 42. Optužnice: Mihailović je takođe izdavao naređenja svojim komandantima da uništavaju muslimane (koje on naziva Turcima) i Hrvate (koje on izjednačava sa ustašama).

Jedini dokument koji se može dovesti u vezu sa ovom tvrdnjom je očito falsifikovana instrukcija od 20. 12. 1941. godine. U Vojnom arhivu nije pronađen original iste. Kopija koja se nalazi u arhivu navodno je nađena kod ubijenog četnika i preuzeta je iz ustaške arhive u Zagrebu. Tekst obiluje očitim nelogičnostima i ekspertiza bi pokazala da se radi o falsifikatu. Niti jedan dokument sa potpisom generala Mihailovića ne govori o uništenju bilo koje etničke ili verske grupe. Njegov stav je nepomirljiv kada je borba protiv ustaša u pitanju, ali njegov stav prema Hrvatima i muslimanima najbolje oslikava deo teksta iz Mihailovićevog pisma vojvodi Birčaninu 08. 10. 1942. (nalazi se u spisima suđenja DJ-4 str. 58/184): „Preko muslimanskih prvaka jugoslovenski orijentisanih, predočiti i muslimanima da jedino organizovani pod komandom naših starešina i borbom protiv ustaša i komunista, a potpuno lojalnim držanjem prema srpskom življu, mogu da poprave onu sramnu ulogu koju su odigrali od kapitulacije Jugoslavije do danas. No s tim da su dužni da i sami učestvuju u likvidaciji onih muslimana koji i danas rade protivu srpskog naroda… Svakome je jasno da će opet biti Jugoslavija, i da u toj Jugoslaviji moraju živeti i Hrvati, ali kakve će biti granice hrvatske jedinice i kakva će prava imati u budućoj novoj državi, zavisiće jedino od njih samih, tj. od toga da li će Hrvati jugoslovenski orijentisani stupiti u naše redove i sami pristupiti likvidiranju Hrvata izdajnika, koji su 23 godine radili protivu Jugoslavije i koji nam poklaše 600.000 Srba od aprila meseca prošle godine do danas. Moja je želja, a takođe i našeg Vrhovnog komandanta i želja naše vlade, da Hrvati Jugosloveni već jednom shvate da je dvanaesti čas da se oni dignu na oružje, i da tako i delom pokažu da su voljni da ulože svoj deo na stvaranju nove Jugoslavije…“

Tačka 46. Stav 1. Optužnice: u novembru 1941. Četnici su streljali u selu Brajićima (srez takovski) na mestu zvanom Drenovi Vrh oko 500 zarobljenih partizana i pristalica oslobodilačke borbe. Mesto na kome su partizani streljani nalazi se na kratkom odstojanju od Ravne gore, na kojoj se nalazio Mihailović sa svojim štabom;

Navedeni zločin je potpuno izmišljen. Prema izjavama svedoka moglo se doći do imena pet lica ubijenih po odluci prekog suda, dok se u izjava pominje i veći broj ubijenih, ali ni u jednoj izjavi preko dvadeset. Jedini dokaz za ovu optužbu je izjava Dušana Perišića data u OZN-a Gornjeg Milanovca dana 10. 04. 1946. godine. U svojoj izjavi on navodi: „Ja znam da je izvršeno mnogo i mnogo ubistava u selu Brajići i okolini, ali nisam mogao zaključiti ko je izdao naređenja za streljanje, a kako je Draža bio najstariji, to je od njega moralo i da potiče (DJ-21 strana 39/301). Sud je ovu potpuno proizvoljnu informaciju prihvatio i uvrstio kao istinitu. U Brajićima ne postoji spomen-obeležje, niti se ovaj zločin ikada javno istražio, naravno, jer ga nije ni bilo.

Tačka 46. Stav 2. Optužnice: u noći između 13. i 14. novembra 1941. Predao je četnički komandant Jovan Škava po Mihailovićevom naređenju oko 365 partizana Nemcima u selu Slovac (blizu Valjeva) koje su Nemci odveli u Valjevo i streljali u blizini Valjeva, na mestu zvanom Krušik;

Jovan Škavo je bio vojvoda Koste Pećanca i van vojne i komandne strukture nad kojom je imao vlast general Mihailović. Na suđenju je general Mihailović izjavio da mu je poznato da je novembra meseca 1941. Jovan Škava predao 365 partizana Nemcima, ali je sa gađenjem dodao: „Ja sam još kazao plus da ih je on prodao a ne predao“ (DJ-28 strana 13/115). General Mihailović je Škavu smatrao odgovornim za niz zločina, osim predaje partizana Nemcima i za izdaju majora Mišića u decembru 1941. godine i zbog toga je preko Radio Londona objavio da je stavljen pod slovo „Z“.

Da general Mihailović nije naredio ovu predaju, potvrđuje i izjave pukovnika JA Radoslava Đurića tužiocu: „Napominjem i to da je Draža preda mnom pretio Papiću zbog predaje onih 360 zarobljenih partizana Nemcima, ali znam da mu se ništa nije dogodilo sa Dražine strane“ (DJ-21 strana 106).

Tačka 46. Stav 44. Optužnice: početkom avgusta 1944, Dušan Radović zvani Kondor, komandant Mihailovićevog Zlatiborskog korpusa, zaklao je dva američka avijatičara francuskog porekla koji su se bili prinudno spustili padobranima kod reke Lima;

Osnov za to da se ovaj zločin uvrsti bila je izjava Milinka Kovačevića, zemljoradnika iz sela Dobroselice, koji je izjavio OZN-a Čajetina: „Poznato mi je da je Dušan Radović, komandant korpusa, koji je bio potčinjen Draži Mihailoviću likvidirao dvojicu američkih avijatičara francuskog porekla. Ovi avijatičari streljani su između Stubla i Jablanice… Ovo mi je poznato iz tog razloga, što sam i ja u to vreme bio prisilno mobilisan u četnike i nalazio sam se sa njima. Jedne noći pomenutih avijatičara je nestalo. Kada sam se sutradan zainteresovao gde su, jedan iz Radovićeve pratnje, dželat, rekao mi je da su oni prošle noći likvidirani u jednom potoku. Mesto gde su streljani nije mi tačno rekao….“ (DJ-21 strana 42/301). Ova indirektna optužba je potpuno apsurdna. Na sudskoj raspravi dana 3. jula 1946. godine (DJ-45 strana 2/195) na zahtev odbrane da se saslušaju vazduhoplovci Skonel, Vini, Lebl i Ham, koji su potvrdili da su živi, sudija je konstatovao „hvala Bogu“, a tužilac da ih ne treba saslušati kao svedoke, već „uzima to kao gotovu činjenicu“. Ipak ovaj deo optužnice nije izostavljen prilikom izricanja presude.

U sudskom postupku general Mihailović se tereti za smrt ukupno 20.562 lica, od kojih je samo 16 navedeno po imenu i prezimenu (od kojih niti za jedno nije utvrđena direktna veza sa generalom Mihailovićem ili njegovim naređenjima). Tzv. Savez antifašista nastavlja sa praksom sa montiranog suđenja licitirajući brojevima ne upuštajući se u analizu celog procesa. Da su, kao što je to odbrana učinila, proučili svih pet hiljada strana dokumenata sa suđenja, i sami bi mogli da posvedoče da je proces generalu Mihailoviću bio politički i ideološki motivisan i da je „montiran“ po svim elementima.

Nakon poništenja presude stvoriće se mogućnost da i istoriografija kao nauka analizira sve aspekte građanskog rata u kome je srpski narod bio stradalnik bez obzira na kojoj se strani nalazio.

Do tada moramo konstatovati kako takozvani „savez antifašista“ duboko vređa antifašistička osećanja onog dela srpskog naroda koji nije komunizam prepoznao kao svoju ideologiju i koji se borio ili bio spreman da se bori protiv okupatora pod starim srpskim znamenjima „za kralja i otadžbinu“. Sužavati antifašizam srpskog naroda u ideološki okvir pogrešno je i štetno, a u osnovi i netačno.

Komunistička „vrhuška“ je zloupotrebila masovno antifašističko raspoloženje srpskog naroda da bi pod firmom oslobodilačke borbe izvela socijalnu revoluciju i preuzela vlast. Danas vezivati sudbinu antifašizma za definitivno kompromitovanu komunističku ideologiju samo otežava borbu protiv ostataka fašizma.

Tek kada sa sebe stresu naslage ideologije, takozvani antifašisti će moći da posvedoče o karakteru Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tada ćemo zajedno, možda već naredne jeseni, jedni uz druge položiti cveće u Krčagovu kod Užica na grob nevino pobijenih građana od strane komunističke vlasti, a sutradan na Kadinjači na obeležju borcima radničkog bataljona. Svi oni su bili patriote, antifašisti i Srbi, samo su im sudije i egzekutori bili različiti.

Autor je član Srpskog liberalnog saveta