Popravljanje istorije o trošku države

Niti je locirano mesto Dražine egzekucije i počivalište njegovih posmrtnih ostataka, niti je pronađen najavljivani broj grobnica s kostima žrtava partizanskih retorzija.

Nerasvetljene devedesete

S nekim rezultatima, naravno, inicijatori ovih poduhvata nisu ni računali. Sve je, biće, smišljeno da se neko vreme zamajava javnost i da joj se skreće pažnja s gorućih društvenih problema. Kad se jedna takva „žvaka“ iscrpi i njen eho utihne, u javnosti se pravi nova medijska halabuka, i tako u nedogled. Jer, da ova vlast, kao i sve prethodne, neguje dužni pijetet prema žrtvama minulih ratova, onda bi prvo uradila ono što je realno i moguće: prebrojala bi i identifikovala nastradale u ratovima devedesetih i otkrila i otvorila sve njihove masovne grobnice. A kad bi se taj posao završio, ništa ne bi bilo prirodnije nego da se istorijska nauka i dodatno stimuliše da istražuje zločine vezane za Drugi svetski rat koje je komunistička istoriografija zaobilazila i prećutkivala.

Kako kod nas sve ide obrnuto, tako i sudsko gonjenje i kažnjavanje onih koji su počinili zločine u ratovima devedesetih nikada nije postalo stvarni društveni interes i prioritet već spolja nametnuta i nevoljno prihvaćena obaveza. A za lustraciju onih koji su se u ovim ratovima ogrešili o humanističke norme i standarde, nije htelo ni da se čuje. Za premlaćivanja i hapšenja ljudi na uličnim protestima protiv Miloševićeve vladavine, koja se po brutalnosti nisu razlikovala od onih u latinoameričkim diktaturama, postpetooktobarska demokratska vlast nije kaznila nijednog policajca, a kamoli naredbodavca. U olakom prelaženju preko nasilja i korupcije Miloševićevog režima, ostala su do danas nerasvetljena i ubistva nekoliko novinara, a tranziciona pljačka državne i društvene imovine ozakonjena je pomilovanjem ratnih profitera i njihovom društvenom promocijom u podobne tajkune.

Četnici bez nijansi

Ostavljajući neraščišćenu nedavnu istoriju, krenulo se u (pre)oblikovanje one od pre pola veka pa je u tom pohodu, uzimajući prerogative istorijske nauke, Narodna skupština Srbije (2004) izglasala zakon kojim je četnički pokret proglašen antifašističkim. Bez ikakvog nijansiranja i izuzimanja bar onih četničkih formacija koje su sarađivale sa Nemcima ili bile legalizovane u kvislinškim odredima Milana Nedića.

Posle sloma komunističkog projekta, izvesna revizija istorije Drugog svetskog rata u Srbiji i Jugoslaviji bila je, bez sumnje, neminovna i neophodna. Pobednička istoriografija, sa svojom partizanskom ikonografijom i lakirovkama, bila je već i pre toga iritirajuća i neodrživa. Osamdesetih godina otvaranje tabua i kritičke korekcije bile su preduzimane čak i među njenim piscima i interpretatorima. Revizionistički talas iz devedesetih je, međutim, sve to preplavio i sa sličnom ideološkom isključivošću, posle dvehiljadite, na mesto partizanske instalirao četničku mitologiju. Srpski antifašizam, koji je ostao cenjen i u savezničkim krugovima, bačen je u staro gvožđe, da bi na isti način bila istisnuta iz sećanja i sva njegova simbolička obeležja i nasleđe. Neposredno izazvan jednom rehabilitacijom, s kojom se ne slaže (Dragiše Cvetkovića, potpisnika Trojnog pakta s Hitlerom 25. marta 1941), Ivica Dačić će nedavno rezignirano izgovoriti nešto što je mišljenje mnogih u ovoj zemlji: „Srbija i Srbi polako postaju narod koji se stidi svoje borbe protiv fašista.“ A tragovi te borbe postaju sve nevidljiviji i u udžbeničkoj i drugoj istoriografskoj i publicističkoj literaturi koja se u Srbiji štancuje o trošku države.

Partizani kao okupatori

Indikativan primer u tom smislu je i reprezentativna monografija (na srpskom i engleskom jeziku) pod naslovom Srpska vojska autora dr Bojana Dimitrijevića koju je izdalo Ministarstvo odbrane 2008. godine u 2.000 primeraka. U njoj je, naime, oslobađanje Srbije 1944. godine predstavljeno kao okupacija što, inače, o tom činu misle ili pišu pripadnici, simpatizeri i emigrantski istoričari građanskih snaga antifašističkog otpora u narodnooslobodilačkoj borbi. Na 13. strani ove državne publikacije stoji: „Uz pomoć sovjetske armije, partizanske snage, ojačane savezničkom pomoći i prekaljene u borbama u zapadnim i centralnim jugoslovenskim pokrajinama, oktobra 1944. godine osvojile su Srbiju (kurziv S. D.). Tako se gerilska armija, koju je organizovala komunistička partija, pretvorila u armiju pobednicu, sa moćnim antifašističkim saveznicima.“ U Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske iz 1971. godine, knjiga 4, našao sam da reč osvojiti znači zauzeti vojnom silom. Ni u najnovijem Matičinom jednotomnom Rečniku srpskoga jezika, iz 2007. godine, ta reč nije promenila značenje: proširen je samo njen opis pa se ovde navodi da osvojiti znači zauzeti vojnom silom, ratnim dejstvom; okupirati, zaposesti (nečije teritorije). Partizansko prodiranje u pojedine krajeve Jugoslavije ponekad je možda i značilo kombinaciju oslobađanja i osvajanja. Naročito u Srbiji tokom 1944, ali, na nesreću poraženih snaga, pobednik je pripadao antifašističkoj koaliciji koja je oslobodila Evropu i uskratila svoju podršku suparnicima jugoslovenskih partizana. Te istorijske činjenice ne mogu promeniti nikakvi zakoni koje donose poslanici srpskog parlamenta a ni publikacije s imprimaturom uglednih recenzenata, kakvi su, u slučaju Srpske vojske, general-potpukovnik mr Zdravko Ponoš i general-major dr Božidar Firca.

Sudije i istoričari

Srpske odnose sa sopstvenom istorijom zakomplikovalo je u izvesnoj meri i donošenje Zakona o rehabilitacijama, po ugledu na neke istočnoevropske zemlje koje su to učinile odmah posle pada komunizma. U članu 1 tog zakonskog akta, koji je izglasala Skupština Srbije, precizira se: „Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije.“ Od tog momenta okružnim sudovima u Srbiji stiglo je nekoliko hiljada zahteva a rešenja o rehabilitaciji doneta su za blizu dve hiljade osoba, među kojima je, kažu, najviše golootočana. Kako o zahtevima odlučuje tročlano sudsko veće, u javnom postupku, pojavila se odmah i bojazan nekih istoričara i sociologa da takve rehabilitacije mogu biti „opasne jer menjaju istorijske činjenice i ne služe naučnoj istini već udovoljavanju želja jednog dela političke elite u Srbiji“. Upozoreno je, takođe, da način njihovog sprovođenja omogućuje i da se „na mala vrata“, uz nevine žrtve, „provuče i rehabilitacija kolaboracionista“. Iza toga, rečeno, stoji opet deo političke elite koji želi da popravlja istoriju.

Protivrečni premijer

Duhovi su bili posebno uznemireni kada je Okružni sud u Nišu rehabilitovao Dragišu Cvetkovića, bivšeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije, proglašavajući ništavnom odluku državne komisije FNRJ od 15. septembra 1945, koja ga je proglasila državnim neprijateljem. Uz navođenje da je potpis na Trojni pakt stavio posle odluke Krunskog saveta i kneza Pavla, da su ga 1941. hapsili Nemci, s kojima je odbio bilo kakvu saradnju, a kasnije i Nedić te da je ratne godine proveo u Nišu, dok pred kraj rata nije pobegao u Bugarsku, pa u Tursku, novine su isticale i da je „prema dostupnim podacima, u niškom kraju pomagao pokret Draže Mihailovića“. Toj tvrdnji, međutim, protivreči ono što je izneo u opširnom ispovednom pismu Mihailu Konstantinoviću iz Ankare 15. septembra 1944: „Moj život pod okupacijom bio je težak i vrlo često skopčan sa životnim opasnostima i nezgodama svih vrsta… Prići jednoj ili drugoj strani, bilo je nemoguće, jer su i jedna i druga strana imale jasnu političku tendenciju. Videli smo da je oslobodilački front u svojoj borbi protiv okupatora, bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira… Titova ustavna reforma (misli na AVNOJ – prim. S. D.) mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život. Onda, kada smo mi predlagali specijalno rešenje za uređenje srpskih zemalja, bili smo u očima ljudi iz srpskog kluba izdajnici srpske misli. Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat, koji danas besni to je njegovo delo…“ Pismo je prvi put objavljeno u knjizi Mihaila Konstantinovića Politika sporazuma: dnevničke beleške 1939-1941: londonske beleške 1944-1945 (priredio Radomir Konstantinović, Agencija Mir, Novi Sad, 1988).

Kao što ova knjiga baca nepoznato svetlo na Cvetkovićev odnos prema političkim snagama koje su ga, u jednom slučaju, 1941. svrgle s vlasti kao izdajnika a, u drugom, 1945. proglasile državnim neprijateljem 1945, tako jedna čiji se izlazak tek očekuje (Kosta St. Pavlović: Ratni dnevnik 1941-1945, izdavači:Otkrovenje i Službeni glasnik) na nepoznat i neočekivan način prikazuje njegove dileme oko pristupanja Trojnom paktu. Šef kabineta Slobodana Jovanovića u svom londonskom dnevniku od nedelje, 15. novembra 1942. beleži:

U kasi Predsednika Vlade čuvaju se izvesna dokumenta koja je Simović primio od Cvetkovića a docnije predao Jovanoviću…

2) Referat Cvetkovića Krunskom savetu i knez Pavlu o pregovorima sa Nemcima koji se završava, i to je karakteristično, sa: „Zaključak iz svega ovog teško je izvesti u potpunosti. Nama su misli i neposredne namere nepoznate, pa je teško i doneti neki zaključak. Ali jedna stvar je van sumnje: silazak Nemaca na jug preko Bugarske znači za nas smrtnu opasnost, jer prirodna, najkraća i najbolja veza Nemačke i obale Jegejskog mora vodi preko naše zemlje. Stoga ne možemo pristati ni na kakav predlog koji će Nemcima dati Solun: Pošto budu imali Solun, oni će nas postepeno i zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno napadnu nego da nas izolovane mrcvare. Jer, čak i kad bi nam kraj u oba slučaja bio isti, ne bi put bio isti. U slučaju napada i otpora, naša bi čast bila čitava, a to će značiti nešto u trenutku likvidiranja ovog rata.“ Ovo sa Cvetkovića ne skida potpuno ljagu (mogao je podneti ostavku) ali ipak baca na njega jednu mnogo simpatičniju svetlost.

3) Zabeleška Cvetkovićeva šta je sve izlagao Nemcima u Berhtesgadenu o našoj nemogućnosti da pristupimo Trojnom paktu. I ovo je simpatično za Cvetkovića.

Uprkos svemu, Cvetkovićeva rehabilitacija u javnosti nije dobro prošla. Ali, mnogo gore reakcije pojavile su se u slučaju Draže Mihailovića i to na samo podnošenje zahteva za njegovu rehabilitaciju.

Krivica Dražinog unuka

Najžešće su se čule na jednoj boračkoj protestnoj tribini prošle godine kada je, kao i u nekim drugim pojedinačnim javnim odjecima, ponovljen najteži repertoar klasičnih optužbi – od one da je izdajnik i ratni zločinac koji je u zemlju uveo „instituciju klanja“, ali ne okupatorskih vojnika nego pripadnika jugoslovenskih naroda, do toga da se protiv narodnooslobodilačke vojske borio pod okriljem Nemaca. Kad je reč o likvidacijama, i ovde se, kao i u istoriografiji NOB-a, Mihailović pominje, prvenstveno, kao šef četničkih trojki koje su ubijale „klanjem kamom“ ljude koje je on preko Radio Londona stavljao pod slovo „Z“. „Ništa tako kao slovo ‘Z’ nije poslužilo kompromitaciji Mihailovića“, napisaće Branko Petranović u knjizi Srbija u drugom svetskom ratu 1939-1945 (Beograd, 1992) i na pitanje „Da li je slovo ‘Z’ značilo ‘zaklati’ ili ‘zaplašiti’?“ odgovoriti da upravo „dokumentacija koja potiče od četnika upućuje na ono prvo“. Slobodan Jovanović, kao zastupnik ministra vojske od januara 1942. do juna 1943, objaviće, međutim, tokom suđena Mihailoviću, u londonskom Tajmsu (15. jula 1946) izjavu kojom opovrgava izricanje smrtne kazne putem famoznog slova: 1. „Z“ je prvo slovo reči zastrašiti. Licima stavljenim pod slovo „Z“ davano je upozorenje da se za njihova nedela zna i izvan zemlje i da će ih posle rata sustići kazna.“ Britanski istoričar Stevan K. Pavlović napisaće pak u svojoj najnovijoj knjizi, Hitlerov novi antiporedak: Drugi svetski rat u Jugoslaviji (Clio, Beograd, 2009) da značenje „slova Z“ (zaplašiti ili zaklati) namerno ostavljeno bez objašnjenja. Pa, onda je, dodali bismo mi, svakome ostavljena umetnička sloboda da ga tumači kako mu se prohte.

Nešto poput ovakvih umetničkih sloboda ostavljeno je izgleda i tročlanim većima koja odlučuju o nevinosti žrtava komunističkog zakonodavstva. Smatra se, naime, da je vrlina našeg Zakona o rehabilitaciji upravo u tome što ne obavezuje sud da utvrđuje da li je neko učinio krivično za koje mu je suđeno (mada u sudskom postupku mora biti prikupljena sva raspoloživa i relevantna arhivska dokumentacija). To onda omogućuje da se sa lakoćom raszreše i najkomplikovaniji i najteži slučajevi. Dodatna olakšavajuća stvar za slučaj o kojem je reč je i to što je Mihailović suštinski već rehabilitovan onog časa kada je srpski parlament četnike kojima je on komandovao proglasio antifašističkim pokretom i sva njihova socijalna, penzijska i druga statusna prava izjednačio sa onima koja uživaju pripadnici partizanskog.

Zašto se onda zahtev za rehabilitaciju Mihailovića „krčkao“ duže od ostalih? Krivicom suda, arhivskih službi ili nečijom trećom? Iz upućenih izvora, dobili smo najneočekivaniji odgovor – „zaslugom“ onoga ko je pokrenuo inicijativu za rehabilitaciju. A to je, niko drugi, do unuk četničkog Čiče broj 1, Vojislav Mihailović. Njegova početna revnost da slavnog pretka oslobodi stigme ratnog zločinca, izgleda da je naglo splasnula. Na pozive suda da pregleda iz arhiva dobijenu građu, i obrazloži rehabilitacioni zahtev, on se mesecima nije odazivao. Onda je naišao reizbor sudija i skoro jednogodišnji moratorij za sve slučajeve. A pošto je sudija u čijoj je nadležnosti bio ovaj predmet otišao na višu dužnost, postupak je prešao u ruke drugog sudije. Kad se Vojislav Mihailović, najzad, pojavio pred sudom i započeo pregled prikupljene dokumentacije, ispostavilo se da je njen elektronski deo bez teksta (prazan CD), krivicom arhiva koji ga je takvog dostavio sudu. I tako je, ponovo, moralo da se kreće od početka! Najzad, ročište je zakazano za 16. septembar ove godine.