Sa Koštunicom nema kontakta

Basara: Kako ti sa Vojom?

Tadić: Kojim?

Basara: Koštunicom?

Tadić: Pa, nemam…

Basara: Nemaš kontakta?

Tadić: Ne kontakt, nego je to potpuno prazan prostor. Nema čak ni telepatskih poruka. Dobro se osećam, mnogo sam trpeo zbog toga što sam morao da budem s njim. Sad sam makar oslobođen toga, pri čemu nemam pravo da govorim ružno o ljudima. Nisam u poziciji da govorim ružno o ljudima. A mislim da je i njemu lakše.

Basara: Njemu nikad nije lako.

Tadić: Šta ja znam, neobična običnost. Kad završim sve ovo, napisaću kratke psihološke priče o ljudima koje sam sreo. Do tada ne smem.

Basara: Nemoj sad u odsudnom momentu da nas napuštaš, čoveče.

Tadić: Može ti delovati previše atipično kako sam ušao u ovo. A ušao sam u sve tako što smo se nas četvorica, moji drugovi iz detinjstva i ja, našli i jedne noći razgovarali o tome da li Srbiju treba prepustiti radikalima. Jedan od glavnih poslenika javne reči i socijalnih i političkih zbivanja u Srbiji poslednjih 20 godina, kad je saznao da to hoću, kad smo se dogovorili o kandidaturi, pitao me je: „Imaš li ti neku podršku, neke bezbednosne strukture, imaš li podršku neke finansijske strukture, neke strane zemlje, imaš li podršku bilo koga?“ Ne! Bili smo samo nas četvorica. Ne znam ni da li sam i u stranci imao podršku za tako nešto.

Basara: Ti, Krle, Šaper i ko je četvrti?

Tadić: Tucko. Nas četvorica.

Basara: Manje-više, svi smo se iz istih razloga uključili u politiku, upravo da se spreči da Srbija sklizne u nekakav vid novog varvarstva. Prošlo je od tog perioda podosta, ali ta opasnost još uvek nije sasvim otklonjena. Mislim da naš problem nije ni u politici, ni u ekonomiji, da je naš ključni problem zapravo kulturni model. Ne mislim, pri tome, na ulaganje više novca u snimanje filmova, štampanje knjiga ili renoviranje pozorišta, već da predugo grcamo u jednom populističkom kulturnom modelu, anahronom možda. Živo me interesuje da li je Demokratska stranka svesna toga i kakvi su njeni planovi da to izmeni?

Tadić: Ona je i formirana da bi uticala na popravljanje tog kulturnog modela o kojem govoriš. I to je ovo što kažeš: svi smo na neki način učestvovali u politici, želeći da promenimo tu kulturnu matricu. Čitav prostor jugoistočne Evrope odlikuje nedisciplina, ono što kaže Andrić – spremnost da se učestvuje u započinjanju socijalnih projekata – onda napuštanje tih projekata i pojavljivanje, na kraju, u vidu najstrožeg sudije. A istovremeno bez postojanja svesti da morate od početka do kraja pratiti šta činite, morate popravljati svaku grešku i finalizirati proizvod. Zato i postoji ta razlika i zato, u stvari, spoljnotrgovinski suficit i stabilne ekonomije u Evropi imaju samo Holandija, Nemačka, Švedska i Danska. To je tako zato što oni, za razliku od nekih drugih društava, učestvuju u začinjanju projekata, rade na tim projektima svakoga dana, bruse do tančina njegov kvalitet i onda se kritički odnose prema onome što su uradili. U osnovi te kulture postoji jedan samokritičniji odnos, a ne kao kod nas samo spremnost da se uvek pokreću veliki istorijski procesi. Setimo se, recimo, proslave 600 godina bitke na Kosovu. To je jedan od najočitijih i najtragičnijih primera, potom uranjanje u rat, propast i stradanja, bez ikakvog sagledavanja nacionalnih balansa: da se stvari promene, da se sagleda budućnost i da se razume istorija. DS je stranka koju su formirali intelektualci i disidenti, što je i prednost i mana. S jedne strane, intelektualci su bili u stanju da sagledaju perspektivu političkih procesa na tlu Evrope bolje nego mnogi političari, a s druge strane je mana, jer su intelektualci disidenti bili bez potrebne sposobnosti da artikulišu politički proces, nisu bili dovoljno praktični. Da li je DS u svojih 20 godina uspela da promeni kulturnu matricu? Mislim da nije. I mislim da je to najteži posao koji svaku političku organizaciju čeka. Da li ću ja uspeti da DS-u nametnem tu misiju i taj zadatak? Nadam se. Trudim se. Kako? Pa evo, jednom drugačijom političkom kulturom, nekonvencionalnim intervencijama u politici, u nacionalnim pitanjima, u regionalnim odnosima. Da li je to dovoljno? Verovatno nije. Svaki put kada se napravi takav pokušaj, naiđete na kritiku. Nama je imanentno da sve osporavamo i da sve kritikujemo, da bude više agresije u našim životima nego rada. Ti, u stvari, mene pitaš da li je DS sposobna da promeni istoriju. Ja se nadam da je sposobna.

Basara: Upravo sam to pitao i u nekoliko svojih kolumni. Činilo mi se, naime, da si u nekoliko navrata na korak od istorijskog preloma. Ne kažem da si ih mogao napraviti, jer ne znam okolnosti, to posmatram kao najobičniji posmatrač političkih zbivanja, ali mislim da si u nekoliko navrata bio na ivici da vrlo bitne stvari preokreneš baš u ovom domenu o kome govorimo, ali da okolnosti ili odnos političkih snaga nije dozvolio. Neprestano se nalazimo na korak do iskoraka u realnu istoriju i svetsku realnost i onda se ponovo vratimo u nekakvu orijentalnu čamotinju, u kojoj lebde nekakvi večiti mitovi.

Tadić: S obzirom na to da čitam tvoje kolumne, sećam se da si pred rezoluciju UN-a, nakon mišljenja Međunarodnog suda pravde, i na televiziji i u kolumni kritički nastupio – da je sada nemoguća situacija i da smo dovedeni pred ivicu ponora, jer nemoguće je pomiriti evropski razlog, nacionalni razlog i tezu da ovde treba da bude primenjena politika i Kosovo i Evropska unija. A onda si, nakon što smo sa 27 evropskih država izglasali rezoluciju u Generalnoj skupštini UN, napisao da smo ipak na neki čudan način uspeli sve to da pomirimo. Istovremeno da se odgurnemo od mita. Jer, kosovski mit, koliko god je sastavni deo identiteta, na najbrutalniji način zloupotrebljavan je protiv interesa svakog Srbina. Makar u proteklih 20 godina. A s druge strane, zadržali smo tu evropsku budućnost. Navešću i jedan istorijski diplomatski primer, za koji naši građani verovatno ne znaju. Srbija je pristupila Trojnom paktu na taj način što je napravila čudo u kreiranju diplomatskog sporazuma: ni na šta se nije obavezala. Ako bismo pitali prosečnog intelektualca u Srbiji, niko od njih to ne bi znao. Ali mogu da razumem situaciju kad se nalazite u istorijskom, u političkom, tesnacu i kad morate da pronađete tu jednu malu pukotinu, da biste sačuvali integritet nacionalne i državne politike, a istovremeno da ne idete mimo sveta. Neću da upoređujem to, različite su istorijske okolnosti. Ali, nekada se u politici nalaziš u situaciji da moraš da doneseš odluku koju ti je nametnula situacija, nametnuo politički kontekst, i nemaš prostor za manevar. Srbija je zemlja čija politika još dugo neće imati ozbiljan prostor za manevar, zato što je napravila nepovratne greške u čitavoj jednoj deceniji, a možda i nakon te decenije.

Basara: Ja bih rekao u proteklih 150 godina.

Tadić: Postoji ona izreka da smo narod koji nikada nije propustio priliku da propusti priliku. Na praktičnom planu, ja sam tome svedok, jer svakoga dana u ovaj kabinet dolaze računi koji moraju da se plaćaju. Ne za struju, nego istorijsko-politički računi. I kad kažeš da sam nekada bio u situaciji da napravim iskorak, vrlo je moguće da taj iskorak nisam napravio zbog toga što sam pokušavao da smanjim cenu koštanja. Možda iz tvog ugla se čini da je taj iskorak trebalo po svaku cenu napraviti. Moja procena je bila da pokušam da smanjim cenu koju svi zajedno plaćamo. E sada da li ćemo sa takvom politikom moći da se izvučemo iz ovog kulturološkog gliba, u kojem se nalazimo zajedno sa drugim balkanskim narodima, nadam da hoćemo. I zato mislim da Evropska unija nema alternativu. Nama EU služi kao kulturološka preobrazba. Ne samo zbog više discipline, već i da ne robujemo mitovima, da budemo racionalniji, a istovremeno sa mogućnošću da zadržimo vlastiti identitet. Jer, EU je i zajednica identiteta, svi brižljivo čuvaju svoj jezik, svoj identitet i svoju kulturu.

Basara: Pa dobro, ja sam se ogradio kad sam govorio o tome da si ponekad stao na pola koraka, jer sam svestan političkih okolnosti. Ali naravno to u tekstovima koje pišem, te ograde nemaju smisao…

Tadić: Ti onda napišeš tekst do kraja…

Basara: Apsolutno…

Tadić: Ti se ne zaustaviš u pola rečenice… (smeh) To je privilegija nezavisnog intelektualca…

Basara: Posle rezolucije automatski je zamukla psihotična priča o Kosovu, takozvanih patriotskih snaga, koje bi trebalo zakonom zabraniti. Deljenje ljudi na patriote i one druge, pod kojima se najverovatnije podrazumevaju neprijatelji, ili nesrbi, ili već ne znam šta, odjednom je zamuklo. Prodor realnosti na političku scenu je njima zapušio usta. Tada smo videli da smo dve godine izgubili u nekakvoj donkihotskoj borbi za stvar koju je momentalno nemoguće odbraniti. Da se razumemo, ja sam takođe veoma žalostan zbog gubitka Kosova, to je jedan težak presedan, to se neće dobro reflektovati na budućnost čitave Evrope, ali kod Kosova smo po ko zna koji put ponovili grešku koju ponavljamo od Balkanskih ratova. U večitoj žudnji za teritorijama, propuštamo da uredimo ono čime raspolažemo. Isuviše ovde ljudi još uvek sanja o nekakvoj velikoj Srbiji koju je stravično i zamisliti. Jer i ovakva kakva jeste, danas je u relativnom haosu i nesređenosti. Možemo misliti kakva li bi bila u tim „željenim granicama“, gde bi Srbi, inače, bili manjina – neko je to lepo izračunao. Mislim da bi kao početna stvar, kao pokušaj promene kulturnog modela, moglo biti da ovaj narod sazna činjenice o Kosovskoj bici, da su učesnici Kosovske bitke bili mnogo savremeniji od nas savremenih. Oni nisu bili motivisani nikakvim mitom, oni su ljudi jednostavno branili svoju zemlju. Postupali su krajnje racionalno. U drugoj polovini 19. veka oživljava se taj mit. U tom momentu to apsolutno korespondira sa svetsko-istorijskim tokovima, stvaranjima nacija. Ali već posle 30 godina države se okreću nekakvim racionalnim momentima. Mi to propuštamo. Srlja se iz rata u rat, iz rata u rat, neprestano…

Tadić: Kad države idu prema racionalizaciji?

Basara: Pa, mislim da već početkom 20. veka…

Tadić: Kako, kada je 20. vek u stvari bio eksplozija upravo nacionalne politike 19. veka?

Basara: Da, to je kulminiralo u nacizmu i fašizmu, ali ja govorim u doba nacionalnog romantizma… To je znači druga polovina 19. veka…

Tadić: 20. vek je konsekvenca takvog razvoja događaja 19. veka.

Basara: To je tačno, ali nisu svi krenuli u nacizam i fašizam. Znači, bilo je racionalno. Recimo Engleska…

Tadić: Ali na koji način su se oduprli tome? Čak i Englezi?

Basara: Svugde je nacizam imao pristalica. Nema zemlje u kojoj nije bilo toga.

Tadić: Čak i u genijalnoj i izuzetnoj zemlji – Norveškoj.

Basara: Apsolutno… Bilo je genijalnih pisaca, genijalnih umetnika koji su podržavali nacizam.

Tadić: Ezra Paund je čak izazivao određenu tenziju u mišljenju i kod Crnjanskog.

Basara: Da, i Crnjanski je imao nekakvo, rekao bih koketiranje sa svim tim. Snažne duhove je to ponelo i dovelo, ali u zemljama u kojima je nacionalna elita bila integrisana, nacionalna u pozitivnom značenju te reči, nacizam nije mogao da prođe i u krajnjoj liniji je izgubio. Mislim da je Kosovo zapravo ključ od koga bi trebalo da krenemo u kulturni preobražaj.

Tadić: Čini mi se da Srbija redefiniše upravo tu stereotipnu, rigidnu, disfunkcionalnu i opasnu politiku na Kosovu. Sad ćeš ti možda reći kako, ali molio bih te da analiziraš dublje kompleksnost tog političkog procesa. Dakle, određena ličnost ili stranka vodi politiku u zavisnosti od koalicionog konteksta, koji mu je na raspolaganju, a koji definišu građani svojim izborom. Jer, nikada politika nije idealan izbor, sa stanovišta političara, već izbor koji ti određuju građani. I oni te, u stvari, upućuju na potencijalne koalicije. Iz tog razloga, ne možeš da budeš, kao nezavisni intelektualac, slobodan i prepun luksuzne samovolje, pa da kažeš: sa ovim neću, sa ovim hoću. Tvoj posao je da rešiš stvari, a nije tvoj posao da budeš zadovoljan u svojoj posebnosti i svojoj nezavisnosti. Ti možda misliš da nismo napravili odlučujući iskorak, ali ja mislim da smo mi napravili sve bitne pretpostavke da se uspostavi jedna redefinisana politika o Kosovu. Čak i kada je u pitanju Evropa, koju problem Kosova tišti. I ovom rezolucijom u Generalnoj skupštini UN mi smo zadržali ono što se zove legitimni nacionalni interes. To je pitanje identiteta, pitanje kulture, jer ispod površine borbe za integritet Srbije, i s druge strane tzv. nezavisnost Kosova, krije se, u stvari, pokušaj otimanja srpskog nacionalnog identiteta. Ova diskusija sada, posle izjave Dačića, samo svedoči o tome da su legitimizovani različiti pristupi Kosovu. Doskora, nije se smelo govoriti o nekoliko modaliteta pristupu Kosovu i Metohiji. Postojao je samo jedan jedini, koji je nepromenljiv i, valjda, izgrađen od tog večnog kamena. Na kraju, mislim da smo napravili mnogo nekonvencionalnih iskoraka u toj politici, što stvara šanse da se pronađe neko novo rešenje. S druge strane imamo međunarodnu zajednicu koja svoju politiku čini još rigidnijom. Tu mislim na blok zemalja velikih zagovornika kosovske nezavisnosti. Ispada da je, u stvari, to jedna nova dogma, koja je nepromenjiva, kao i svaka dogma. Smatram da bi trebalo prići tom pitanju krajnje fleksibilno, veoma pragmatično, pronaći rešenje koje zadovoljava princip, odnosno čuva dignitet i jedne i druge strane, omogućava nam da nastavimo život. Svaki drugačiji pristup bi značio, u stvari, slamanje života – i za Albance i za Srbe. Nemanje izlaza. Ja sam duboko ubeđen da reforma pristupu Kosovu i Metohiji, jedan nekonvencionalan pristup, inventivan, fleksibilan, pragmatičan, racionalan, kreativan na kraju, nas vodi prema šansi da jednom i proizvedemo nešto kvalitetno u Srbiji i prodamo na nekom tržištu.

Basara: Dobro vidiš stvar, jer ekonomija se ne može poboljšati voluntaristički – daj sad da nešto uradimo, ovde ćemo da podignemo fabriku kugličnih ležajeva, tamo ćemo da proizvodimo čunkove… Kada se normalizuje politička situacija i kada se stvore uslovi za normalno poslovanje ekonomija će sama od sebe da krene da se razvija…

Tadić: Neće sama od sebe, ali će biti prirodna posledica.

Basara: Normalizacija političke situacije, njeno uvođenje, rekao bih, u rutinu, kanalisanje društvenih tokova, društvene energije, kroz institucije koje su arterije društva, dovešće do prosperiteta svake vrste. Potpuno si u pravu da je fleksibilan pristup Kosovu neuporedivo bolji od onoga koji smo imali i koji je, tobože, turbo-patriotski. A koji je završio demoliranjem ne Prištine, nego Beograda, i raznim mučnim scenama. I to je zapravo i bio krah ideologije kafanskog, salonskog nacionalizma, koji nas je u crno zavio, i tako već 150 godina.

Tadić: Kosovo je kao kristalizacija pogrešnih pristupa u politici nezavisno od značaja Kosova za identitet, kulturu i istoriju našeg naroda. To je nešto što, bez obzira na različite mogućnosti čitanja istorije, ne želim da dovodim u pitanje, ne samo u ovom razgovoru, nego u svom životu. Ali način na koji smo tretirali pitanje Kosova je suprotstavljen interesima Srbije, interesima srpskog naroda, interesima čitavog regiona i ono što je možda najparadoksalnije – on je suprotstavljen i samom mitu o Kosovu.

Basara: Krajnje banalizovan čak i taj lažni mit…

Tadić: Ovo nije nikakva mistifikacija, ja sa druge strane osećam posebnu privrženost našim manastirima na Kosovu. Ne moram ni da objašnjavam zašto je tako. Verujem da mnogi građani Srbije ili mnogi moji sunarodnici to takođe doživljavaju. Čak i oni koji nikada na Kosovu nisu bili i ne moraju ni da budu. Pitanje identiteta je nekada i iracionalno, jer to je deo ljudske ličnosti.

Ti sada kažeš: možemo li da promenimo te međuinstitucionalne veze, možemo li, u stvari, da menjamo kulturu? Na koji način uspostavljamo nove institucije i kako demistifikujemo stvarnost, kako racionalizujemo naše živote i kako se svi zajedno upućujemo prema jednoj svrsishodnoj delatnosti, a ne večnom vrćenju u krug? Smatram da imamo dva načina, makar kada je politika u pitanju: tihim, ali upornim radom, ili „velikim patriotskim“ nastupom. Moj način je tihi i uporni rad. Da pokušamo da pomerimo stvari i da menjamo pristup Kosovu, korak po korak. To važi i za sve drugo, to važi čak i za kulturu političkog dijaloga. Znači nikad u životu ne bih dozvolio sebi da nekog uvredim u politici, a kamoli da zapretim nekome da ću ga obesiti na banderi, kao što neki današnji učesnici u politici jesu govorili do pre neku godinu. Ne mislim samo na Nenada Čanka, koji je to radio više „umetnički“, mislim i na neke moje današnje rivale i oponente u politici.

Basara: Da, nasilje je jedna od konstanti u srpskoj politici, čak i ako ne lete glave i ne utamničuju se protivnici, nasilnički govor je i danas prisutan. A takav govor ima prođu među glasačima.

Tadić: Aaaa – ne…! Moram da ti oponiram sad. Moj odgovor onom čoveku koji me je 2004. godine pitao: „Imaš li ti podršku ovih, ovih i onih“, bio je: „Nemam“. „Pa kako misliš da pobediš… Nema šanse.“ Rekao sam: „Pa, upravo, drugačijim pristupom“. Hajde da prevaziđemo tu kontrakulturu. Moja reč je bila potpuno drugačija. Nikome nisam uputio niti jednu pretnju, a to je druga matrica. Imaš u psihologiji takozvani žirafeći govor i imaš zmijski govor. Žirafa je velika životinja, ima veliki vrat i potrebno je ogromno srce da bi ispumpalo krv do glave. A zmija, ona može da ima veoma malo srce, jer je na horizontali i takozvani zmijski govor je govor ujedanja. Ne mogu da kažem da ja u politiku unosim žirafeći govor, jer će me pogrešno razumeti, ali to je, u stvari rešavanje konflikata. Jer, dve primitivne i nabusite ličnosti kad se sretnu na ulici, tako što su se slučajno okrznuli rame o rame, kakva je izvesnost nastavka te njihove komunikacije? Tuča! To važi i za politiku. Kakva je izvesnost na Balkanu… Tuča, rat, sukob. Umesto da se uloži napor da se racionalizuje neki konflikt, da se vidi šta je naš, a šta njihov interes. To ja predlažem na Kosovu. I ne zavaravam se – mi imamo suprotstavljene interese. Ne samo kad su u pitanju Srbi i Albanci, već i Srbi i Hrvati, Srbi i Bošnjaci. Primer odnosa između Josipović i mene je takav da mi objektivno imamo bolje lične odnose, nego što su artikulisani interesi na nivou Srbije i Hrvatske, srpskog i hrvatskog naroda. Sad je suština da te personalne odnose, koji su dobri i koji su pretpostavka da nešto i uradimo, racionalizujemo, da naše interese pretočimo u dogovor o granici, o dogovor o imovini, o restituciji, kako ćemo vršiti transport… Na kraju, da li ste vi svesni da naše akademije nauka nemaju nikakvu institucionalnu saradnju već 20 godina? Naučni instituti su prekinuli saradnju. Svet se za 20 godina izmenio, a oni su uronili u neke svoje lične sukobe.

Razgovor za STATUS priredila Jovana S. Polić

Foto Aleksandar Plavevski

Oprema u Danasu redakcijska

BASARA: Izvesno je da će Boris Tadić zbog ovog razgovora pretrpeti izvesnu političku štetu i navući na sebe odijum „nacionalnih radenika“, ali bi korist na duge staze mogla biti velika

Nebitni su sagovornici – Borisu i meni je ovo samo zapalo u deo – posmatrajmo ovaj razgovor u hegelijanskom svetlu kao polje društvenih sila u kome se srpska država budi iz sna i započinje dijalog sa ekstremno kritičkim mišljenjem o njoj. Izvesno je da će Boris Tadić zbog ovog razgovora pretrpeti izvesnu političku štetu i navući na sebe odijum „nacionalnih radenika“, ali bi korist na duge staze mogla biti velika. Čini mi se da Tadić uviđa da država čiji je predsednik neće izaći iz ćorsokaka sve dok tavori kao puki privid države i logistička baza za sumanute projekte plemenskih vođa. Ovo, naime, u čemu živimo krajnji je domet plemenske zajednice – što mi u suštini još uvek jesmo – i tu nikakvi MMF-ovi, nikakve Evropske unije i nikakve reforme neće biti od pomoći sve dok budemo opstajali kao „narod“, a ne nacija i sve dok „Srbi“ i „Srbija“ budu apsolutizovani i jedini sistem vrednosti.

Vukovo čedo, narodnjački koncept, milom ili silom održavano u veštačkom životu u svim političkim sistemima (a Srbija je isprobala sve osim Džamahirije) u komplikovanoj stvarnosti 21. veka je postao apsolutno nefunkcionalan i danas od njega opipljivu korist imaju isključivo paraziti i prevaranti na širokoj skali koja se proteže od Kalenića pijace do Akademije nauka. Kao što ćete iz razgovora videti, predsednik se, na moju radost, složio sa dijagnozom da naši nagomilani problemi nisu ni političke ni ekonomske nego kulturološke prirode i da oni ne počinju Miloševićevim dolaskom na vlast, nego da sežu više od sto pedeset godina u prošlost. Kolektivi nemaju nikakav identitet, valjda to ne treba obrazlagati, a stvar se komplikuje time što utapanjem u kolektivitet identitet gube i ljudske ličnosti. On je puka refleksija u zamućenom ogledalu kolektivnog nesvesnog. Dovoljno je razbiti ogledalo.