Sedamsto dinara za goli život

Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen izjavio je da je Zakon o rehabilitaciji omogućio da ljudi koji su preživeli stradanja i bili žrtve političkog progona zbog neslaganja sa tadašnjim režimom – budu rehabilitovani, te da pored pravde, imaju pravo da traže i materijalno obeštećenje za dane provedene u zatvoru bez osnova. Nije želeo da navede imena 15 ljudi koji će dobiti nadoknadu, niti je odgovorio na pitanje da li novac mogu da dobiju naslednici – supružnici i deca. Jedini podatak koji je izneo u javnost jeste da je rehabilitovano osam žena i sedam muškaraca.

Smilja Filipčev (91) provela je četiri godine na Golom otoku. Njen pokojni suprug Milojko Filipčev Fića punih 15 godina bio je po zatvorima, uključujući i Goli otok. Oboje su rehabilitovani. O novčanom obeštećenju za golootočane Smilja je saznala iz medija.

– Ne znam šta da mislim. Verujte, ne znam ni kako bih reagovala ako bi me pozvali da mi kažu da treba da dobijem novac. Šta su dosad čekali!? I po čemu samo 15 ljudi, šta je sa ostalima? Nema nas puno živih. Žalosno je to… Ne vidim smisao ove odluke. Zakasnili su… – priča nam Smilja.

Na pitanje da li bi uzela novac ako bi se našla na spisku obeštećenih, razmišlja dugo i uzdiše.

– Verovatno bih, ali samo zbog godina i bolesti. Lekovi su skupi. To bi me jedino nateralo da uzmem obeštećenje. Šta će mi sad pare? Meni su svi poumirali. Sestre, brat, muž i deca – kaže Smilja.

Njen suprug Fića bio je u ozloglašenoj Petrovoj rupi, gde su ga svaki dan tukli po glavi, ali sa naređenjem da ga ne ubiju. Dugogodišnja tortura ostavila je posledice na njegovo psihičko zdravlje.

– Kada se vratio kući, samo je ćutao. Kasnije nije mogao da podnese život u porodici, nego se osamio i živeo u čamcu. Rehabilitovan je posthumno – priča Smilja.

Novinar i književnik Vanja Bulić, koji je napisao knjigu „Oko Golog otoka“ inspirisan sećanjima njegovog oca, kaže za Danas da mu nije potrebna ni rehabilitacija, a kamoli novac.

– Rehabilitovati nekog, a sa druge strane ne označiti krivca za golgotu kroz koju je prošao, krajnje je licemerno. Zašto država ne objavi spisak svih golootočana, a imaju ga i službe bezbednosti, vojska i sudovi, i kolektivno ih ne rehabilituje? I zašto se kriju imena onih koji su ih tamo poslali, kao i upravnika i mučitelja na Golom otoku? Ne tražim da im se sudi niti da se kažnjavaju. Ali skrivanje njihovih imena, iako su mnoga poznata javnosti, a neki su i te kako aktivni u društvenom i političkom životu, znači – amnestirati ih – smatra Bulić.

Kada bi i dobio taj novac, u šta sumnja, dao bi ga domu za nezbrinutu decu.

– Toj deci je on potreban, kao što je meni bio potreban otac dok je bio na Golom otoku – navodi Bulić.

Ovo ostrvo na Hrvatskom primorju postalo je 1948. zatvor za političke zatvorenike, koji su po mišljenju vladajuće komunističke garniture postali izdajnici. U iznenadnom spoljnopolitičkom preokretu, kada su Tito i Staljin od najbližih saradnika postali „ljuti“ protivnici, svako ko je pokazao naklonost ka lideru SSSR, postajao je izdajnik, koji je na Goli otok „upućivan na društveno koristan rad“ i prevaspitavanje. U društvu se formirala kategorija potkazivača, koja je vlastima ukazivala na neistomišljenike. Svako je bio „sumnjivo lice“, a mnogi golootočani i ne znaju zašto su tamo odvedeni.

– Moj otac je tokom večere sa prijateljima rekao kako je došlo vreme da može da se kupi šerpa, ali ne i poklopac. Jedan od gostiju je to prijavio nadležnima, i otac je zbog toga 4,5 godine proveo na Golom otoku. Ti „putujući svedoci“ išli su od suđenja do suđenja optužujući druge, a njima se sve opraštalo – navodi Vanja Bulić.

Radmila Mrđa iz Malog Požarevca pozajmila je kolegi sa Poljoprivrednog fakulteta pisaću mašinu, ne znajući da na njoj namerava da otkuca protestno pismo. Zbog „grube greške“ bila je dve godine na Golom otoku.

– Ustajalo se u šest. Doručkovao se kačamak. Zatim smo, poput Sizifa, do podne vukle kamen sa vrha ostrva ka moru. Onda je, negde oko dva, sledila jednočasovna pauza za ručak. Svakog dana isti – pasulj i parče hleba. Onda ponovo guranje kamena, sve do večere. A poslednji obrok – „divka“, šolja nečega što bi trebalo da bude kafa, pravila se od preprženog ječma. Onda mrtve od umora i gladi, pravac u krevet, a sutra… Jovo nanovo. Imala je 22 godine. Njen suprug, Stojadin Mrđa, studentske godine takođe je proveo u zatočeništvu. Sećanja je pretočio u knjigu „Pakao Golog otoka“, objavljenu u julu 2005, desetak dana pre njegove smrti.

Vojislav Mrđa, njihov sin, nasmejao se na odluku države o obeštećenju.

– Čekali su da svi oni umru, pa onda da im daju novac. Ali eto, neki su i dalje živi. Davno smo predali zahtev za rehabilitaciju. Otac nije rehabilitovan, majka jeste. Znate šta taj dokument u prevodu znači? „Mi se izvinjavamo, niste vi krivi…“ Ne znam da li je ona među ovih 15 koji treba da dobiju obeštećenje, proveriću. Ali to njoj sada ništa ne znači. Ima 85 godina, bolesna je i ne raspoznaje ni svoju decu. Zašto im novac nisu dali ranije, bar da imaju za lekove? – kaže Mrđa.

Vanja Bulić je čak 13 emisija „Bisera“ posvetio je golootočanima. Najupečatljiviji mu je bio intervju sa Nikolom Golubovićem, koji je bio u takozvanoj Petrovoj rupi, gde su bili istaknuti članovi partije. Njih su mučili najviše. „Prevaspitavanjem“ su, kako navodi Bulić, ljudi dovođeni u najteža psihička stanja, od kojih se neki nikada nisu oporavili. Nikola Golubović je u vreme hapšenja bio poslanik Narodne skupštine Crne Gore i pomoćnik ministra industrije. Doskoro je bio jedini preživeli golootočanin iz Petrove rupe. Umro je 24. februara ove godine.

Njegov brat Gajo kaže za Danas da postoje napisana Nikolina sećanja, u kojima je govorio o ,,nemrljivom blagu“, koje su mu darivali „zlikovci“ koji nisu bili ni svesni vrednosti tog blaga, a to su izvanredni ljudi – njegovi sapatnici iz Petrove rupe.

– Svakako da je sve ovo sa rehabilitacijom i obeštećenjem jako zakasnilo, jer veliki broj tih ljudi nije više među živima – navodi Gajo.

On smatra da upravnici i mučitelji sa Golog otoka treba da odgovaraju.

– Svako ko je počinio zločin, bilo lično ili dajući naredbu, mora biti kažnjen i ne sme biti ispod bilo čijeg „kišobrana“ kao zaštite. Ni godine života – starost, ne smeju biti prepreka – izričit je Gajo Golubović.

Mićunović bez komentara

Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS, jedan je od najmlađih golootočana. Kao osamnaestogodišnji gimnazijalac uhapšen je i bez optužnice i suđenja proveo je tamo 20 meseci. Nije želeo da komentariše odluku Komisije za obeštećivanje u procesu rehabilitacije, niti da odgovori na pitanje da li je možda on jedan od onih koji treba da prime novčano obeštećenje.

U Hrvatskoj dobili i povećanje penzije

Koliko su u Hrvatskoj, u odnosu na Srbiju, poodmakli u procesu obeštećenja preživelih golootočana, objašnjava nam Pavao Ravlić, predsednik Udruge Goli otok „Ante Zemljar“ iz Zagreba.

– U Hrvatskoj je 1991. donet Zakon o pravima bivših zatvorenika, prema kojim su svi oni koji su bili na Golom otoku dobili pravo nadoknade u iznosu od 15 maraka po danu zatočeništva. S obzirom na to da je većina golootočana u to vreme bila živa, oko 2.500 Hrvata dobilo je novčanu nadoknadu. Lepe su to pare bile u to vreme – kaže Ravlić. U Sloveniji je, dodaje, u isto vreme donet sličan zakon, te su i „logoraši“ iz te zemlje dobili novčano obeštećenje. Što se tiče Hrvatske, pravo na novčanu nadoknadu imali su i članovi porodice, ali se vremenom to ukinulo za njihovu decu, a ostalo je za žene, odnosno udovice.

– Kasnije, tačnije 1999. godine, preživeli golootočani su dobili pravo na povećanje mirovine, u zavisnosti od vremena boravka na Otoku. Na primer, onima koji su bili šest meseci, mirovina je povećana za 25 odsto, ko je bio dve godine – dobija povećanje od 40 odsto, za boravak od tri do pet godina sledi povećanje od 65 odsto, a onima koji su bili zatočenici osam godina mirovina se uvećava 100 odsto. Mesečno, naravno – objašnjava Ravlić. Uvećanu penziju zbog boravka na Golom otoku u Hrvatskoj trenutno prima između 400 i 500 bivših logoraša, jer toliko ih je sada živih.

– Svi imamo preko 80 godina, a najstarija članica Udruge, Dragica Srzentić, koja živi u Beogradu, 19. novembra puni 100 godina. Inače, Udruga „Ante Zemljar“ pokrenula je inicijativu da se Goli otok proglasi spomen-područjem, i uskoro očekujemo pozitivan odgovor hrvatskih vlasti – navodi Ravlić, diplomirani ekonomista i profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu, sada u penziji. Na Golom otoku je proveo tri godine.

NACIONALNA STRUKTURA ZATVORENIKA I ZATVORENICA

       Srbi         Hrvati         Slovenci         Makedonci        Crnogorci        Albanci         Ostali           Ukupno

      7.076       2.561             567                  801               3.468              431            1.197           16.101

        44%         16%            3,5%                5%                 21,5%            3%              7%             100%

Izvor: Udruga Goli otok „Ante Zemljar“