Trubači u Guči postaju predgrupa Ceci

Ipak, dr Miroslava Lukić Krstanović, naučna saradnica Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i mr Marko Stojanović, viši kustos Etnografskog muzeja u Beogradu, boravili su ove godine na Saboru u Guči samo zbog nauke. Naime, oni su na trubačkoj fešti bili u sklopu antropološkog istraživanja kulturnog prostora i fenomena Guče.

– Istraživanje je rađeno u okviru projekta „Vašari i sabori u Srbiji“, na osnovu konkursa Ministarstva kulture, čiji je nosilac Narodni muzej Šabac i, prema radnim pretpostavkama, zadatim ciljevima i dosadašnjim rezultatima na terenu, pripada domenu proučavanja i negovanja nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Istraživanje je sprovedeno takozvanim „posmatranjem sa učestvovanjem“, što je podrazumevalo razgovore sa pripadnicima različitih interesnih i ciljnih grupa: organizatorima, ugostiteljima, meštanima, trubačima, posetiocima… To je, istovremeno, podrazumevalo stalno prisustvo i lično iskustvo saborovanja i danonoćne karnevalske atmosfere – kaže za Danas Marko Stojanović.

Dvoje istraživača dan i noć su bili na ulicama „trubačke republike“. Marko je imao i ulogu kamermana, jer je zanimljivosti beležio „hendikemom“. Sve vreme, ipak, oni su to sedmodnevno „ludilo“ posmatrali potpuno drugačije od stotina hiljada ljudi koji su došli samo zbog dobrog provoda.

– Antropološka istraživanja daju potpuno drugačiju sliku Dragačevskog sabora trubača u Guči. On je od lagodnog muzičkog hepeninga, kakav je trebao da bude, napravio od sebe jedno konfliktno društvo. Ja vidim to njegovo masirano lice kroz tri koncepta: populizam, autoritarizam i egzotizam. Ti elementi se od početka provlače i oni su od tog muzičkog događaja napravili nešto sasvim drugačije. Populizam je koncipiran na paradigmama takozvanog izvornog narodnog stvaralaštva, koje u stvari nije to kako se predstavlja, već je izmišljanje tradicije od strane pojedinaca i neka vrsta projektovanog nasleđa. Autoritarizam se gradio na poligonu poglavarstva, sukoba moći, i njegove implementacije kroz sve one koji su se pojavljivali kao glavne vođe u predstavljanju tog nadznaka koji se zove truba. To su likovi političara, to su besednici, ktitori, lokalne vlasti, medijski konstruktori… Taj kompletan događaj se konstruisao baš kroz medije, stvarala se ta glorifikujuća, idealizujuća slika cele manifestacije… Kroz to se stvarala ta autoritativna slika, predstavljajući se kroz populizam.

I poslednje – tu je egzotizam, koji je bio uslikan u reprezentativnu imaginaciju – „naše, njihovo“ – stvarajuću jednu sliku zatvorenog, izolovanog društva. Bez obzira što se u zadnje vreme Sabor internacionalizuje pa se dovode različiti orkestri, to je to zamagljivanje prave stvari, jer ništa ne znači dovesti deset stranih orkestara, a da sama koncepcija sabora, koji bi trebao da liči na moderne festivale – ne postoji – kaže Miroslava Lukić Krstanović.

U periodu tokom koga je istraživao Sabor i fenomen Guča, Marko Stojanović je prepoznao neke od tačaka na osnovu događanja na manifestaciji, koje su kvalitet, značaj i sisteme vrednosti trubaštva i kulturnog nasleđa pomalo izmestili iz glavnog toka.

– Sada se već može reći da tradicionalni koncerti Miroslava Ilića (s obzirom na to da je na kraju ovogodišnjeg naglasio publici „Vidimo se sledeće godine“), prebacuju samu srž Sabora, takmičenje trubača, u drugi plan, i to prema nekoliko parametara. Prvi od njih je sama struktura finalnog takmičenja, kada se posle svih trubačkih orkestara, i kao finale večeri i kulminacija događanja, uz vatromet, koji je po meni trebalo da bude namenjen pobednicima, pojavljuje „zvezda“, koju nesporno slušaju već tri ili četiri generacije. Čin dodele nagrada Sabora je, posle takvog koncerta, prebačen u drugi plan spektakla, a svi trubači – uključujući i pobednike – postali su svojevrsna predgrupa za Miroslava Ilića. Posebna opasnost nastavka takvog procesa proističe iz nepisanog pravila da, kako se kaže, „poluistine daleko bolje funkcionišu nego potpune laži“, te činjenica da je Miroslav poreklom iz šireg okruženja (Mrčajevci kod Čačka) i da se bavi muzikom za koju se smatra da, okvirno i uslovno, pripada istom kulturnom kontekstu kao i trubački orkestri, može da dovede do prebacivanja težišta Sabora i fenomena Guča na tržišne vrednosti, preobražaj u festival kakvi postoje širom sveta, te da se rastoči živo tkivo nematerijalnog nasleđa kakvo je decenijama uspešno postojalo. Takođe se može reći i da su trubači bili predgrupa Svetlani Ceci Ražnatović, čiji je koncert ove godine bio finale finala, kojim je zatvoren Sabor trubača, takođe uz vatromet – kaže Stojanović.

Miroslava Lukić Krstanović objašnjava, takođe, kako se pokazuje već godinama da su gubitnici tog festivala upravo oni koji su nosioci manifestacije – trubači.

– Oni se postepeno marginalizuju, jer se tretiraju kao prateći segmenti estrade koja se infiltrirala u ceo događaj. Organizatori ne treba da misle da li će doći masa od 500.000 ljudi, već da li će program biti kvalitetan. A program Sabora trubača bi trebalo da je posvećen trubačima. U programskom konceptu nema više profilisanosti. Taj Sabor jeste takmičarski, međutim sve ono što se u međuvremenu dešavalo stvaralo je unutar tog koncepta takmičenja posebnu vrstu antagonizama koji su se zasnivali na nacionalnim entitetima onoga što je srpska ili romska muzika – objašnjava saradnica Etnografskog instituta SANU.

Kako kaže, kreativno i muzičko na saboru postajalo je marginalizovano, a druge stvari koje su stvarale neke kontraste došle su do izražaja.

– Od samog početka su postojali propratni programi celog sabora – a to je političko nadgledanje u zavisnosti o kom periodu govorimo. A to ide od socijalizma, gde se takođe pokazivalo da je taj Sabor jedan instrument vlasti. Dovoljno je da vam kažem da su od početka na Saboru bile pojave Titovog lika, partije i jubileja koji su bili posvećeni Komunističkoj partiji. Onda je napravljen rez, pa se otišlo u drugu krajnost – posvećivanjem nacionalnoj istoriji, jubilejima posvećenim i kosovskom mitu i srpskim ustancima. Definitivno ovaj sabor ima jednu ideološku potku, ljudi se sad iznenađuju i kažu da je to krenulo političkim putem, a u stvari se godinama dešavalo. I stvaralo je jednu sliku koja je sad eskalirala – kaže Lukić Krstanović.

Guča kao kulturno mesto i Sabor su, objašnjava Stojanović, zaista čvrsto pozicionirani na globalno kulturnom, turističkom, muzičkom, manifestacionom i festivalskom itinereru brojnih ciljnih grupa.

– Upravo stoga, ali, nažalost i iz mnogih drugih razloga, smatram da je tačno da „ko nije bio u Guči, taj ne zna šta je Srbija“. Prepleteni i često sukobljeni interesi lokalne zajednice i organizatora, posetilaca i sponzora, neformalne, temporalne i u isto vreme sveprožimajuće „karnevalske zajednice“ prema politizaciji i (zlo)upotrebi fenomena Guča, govore u prilog tome da Sabor i Guča jesu srpski brend, no, kako u jednom, pozitivnom, tako i u neželjenom kontekstu – zaključuje Marko Stojanović.

Dosadašnji rezultati istraživanja već su prezentovani na evropskim konferencijama, publikovani u časopisima od međunarodnog značaja i u okviru aktivnosti Ekološkog društva Dragačevo, koje pomaže u ovom projektu.

Uzeti recept Egzita ili Nišvila

Stalno se favorizuje organizacija tog festivala po principu – mi to sve možemo sami, a definitivno je taj Sabor prevazišao sebe, prevazišao prostor jednog gradića, i on zahteva da se organizuje kao većina festivala u svetu. A imamo ih i u Srbiji – Egzit, Nišvil… To su savremeni festivali imajući u vidu infrastrukturu, bezbednost… Kada vi imate malo mesto od 2.700 stanovnika, i kada vam dođe 500.000 ljudi, naravno da tu mora da postoji neverovatno jaka festivalska logistika. Moj predlog kao nekoga ko proučava festivale, jeste da bi organizatori trebalo da posete neke od festivala u Evropi, koji se takođe organizuju u malim mestima, i da vide na koji način funkcionišu. Videće da su to izuzetno ozbiljne institucije koje ne rade tako što se izveštaj sa prošlog festivala napravi u septembru, pa se onda u aprilu, maju pravi program predstojećeg, već su u pitanju institucije koje rade cele godine. To je prosto jedan posao koji se mora naučiti – kako se organizuju festivali – kaže Miroslava Lukić Krstanović.

Varošica koja je omeđena reklamama za pivo

Istraživači su posebno bili iznenađeni izgledom i infrastrukturom same varoši, tokom i posle festivala.

– U pitanju je realno loša slika. Ako vi u Guči imate jedan jedini hotel koji je pod stečajem, pitate se – da li je moguće da taj događaj sa sve kapitalom uđe i izađe iz varoši – ističe Lukić Krstanović.

Stojanović objašnjava da se već na prvi pogled uočava da varoš Guča i Sabor trubača funkcionišu u nekoj vrsti paralelnih kulturno-društveno-ekonomskih tokova, koji se samo na nekim tačkama prepliću.

– Konkretno, i pored decenijama merenih poseta od više stotina hiljada posetilaca, grad nema izgrađenu, nazvao bih „higijensku infrastrukturu“, kako bi se uskladile potrebe pre i za vreme trajanja Sabora. Na drugoj strani, vidljivo je i to da se, izuzev ambijentalne celine šumadijske varoši, u široj okolini već prepoznaju stalne, arteficijelne ugostiteljsko-turističke celine kao što je na primer vidikovac i restoran jednog od sponzora, „lav piva“, ili stalni objekat „Broćića avlija“ – a za oba je karakteristično da su markantne tačke tokom trajanja Sabora i da nisu u funkciji kada se on završi. O dvojnom statusu u značenjima i porukama koja ona nose treba govoriti i na osnovu toga što je glavni sponzor, Apatinska pivara, svojim reklamnim prostorom omeđila Guču i na taj način kulturno prisvojila sva događanja tokom Sabora, te potisnula u drugi plan trubačku muziku – objašnjava Stojanović.