U Džajpuru se menja život

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

– Boravak u Indiji mu je promenio život – stoji u pismu.

Kodri su pomogli u DŽajpuru, gradu na severozapadu Indije, jednoj od glavnih turističkih atrakcija u sve posećenijoj zemlji. No, najveći broj domaćih i stranih gostiju, pa ni pisac ovih redova, zadivljeni arhitektonskim remek-delima DŽajpura, nisu uočili jedno mnogo skromnije mesto i njegove drugačije posetioce. Neki od njih dolaze bukvalno na rukama ili kolenima u bolnicu DŽajpur fut, vodeću svetsku instituciju u oblasti protetičke nauke, proizvodnje i izrade ortopedskih pomagala.

„DŽajpursku nogu“ su izumeli tokom šezdesetih jedan ortopedski hirurg i zanatlija sa četiri razreda osnovne škole. Istorija kaže da je doktor Seti pozvao tokom 1960-ih majstora Ram Čandru Šarmu u bolnicu Savai Man Sing ŠSMSĆ u DŽajpuru kako bi obolele od tada još rasprostranjene dečje paralize podučavao umetnosti kao terapiji. U krvi majstora Šarme verovatno ima znanja od predaka koji su u DŽajpuru živeli od davnina i jedan od njih je izvajao božanstvo u hramu u obližnjoj tvrđavi Amber, jednoj od najčuvenijih u Indiji. Majstor je bio upućen u papir, platno, kamen, drvo, staklo i metal. Radoznao, i u poznim 80-im je proučavao savremene materijale i metode proizvodnje.

Posmatrajući pacijente kako se muče sa nepraktičnim, skupim uvoznim ortopedskim pomagalima, neumorni majstor je napravio stopalo od vulkanizirane gume koju je prikačio na drveni ud. Tako je 1968. nastala originalna „DŽajpurska noga“. Od tada je pomagalo stalno unapređivano, ali je suština čuvana: jednostavnost i brzina izrade, niska cena i pogodna upotreba za radne ljude zemalja u razvoju.

Izum je svojevremeno privukao pažnju u stručnom svetu i dr Seti je za „DŽajpursku nogu“ stekao svetsku slavu, primio je 1981. najviše azijsko humanitarno priznanje Nagradu „Ramon Magsejsej“, nazvanu po svojevremenom filipinskom predsedniku i prešao u dobrostojeću bolnicu. Majstor Šarma nije dobio ništa od novčane nagrade i ostao je da tavori u bolnici. Pohvale su počele da mu stižu mnogo kasnije, kada se i izumiteljski par razišao.

„DŽajpurska noga“ je godinama bila samo predmet pohvala, a nisu je dobijale hiljade ljudi kojima je bila potrebna. Između 1968. i 1975. tek 50-ak pomagala je ugrađeno.

Da stopalo stigne do naroda, pobrinuo se udes. Mladi obećavajući administrativni službenik Devendra Rađ Mehta je 1969. doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Imao je preko 40 preloma noge, pomišljana je amputacija. Činilo se da je bila uništena karijera Mehte, koja će ga u budućnosti voditi, između ostalog, do pozicija zamenika guvernera centralne banke Indije i predsedavajućeg Odbora za hartije od vrednosti u toj zemlji (SEBI).

Posle više meseci u bolničkoj postelji, Mehti je savetovana fizioterapija u SMS u DŽajpuru. „DŽajpurska noga“ je već bila ugrađivana i on je mogao da gleda kako mnoštvo siromašnih osakaćenih ljudi nagrće u potrazi za protezom. Indija je onda, kao i sada bila zemlja sa najvećim brojem siromaha, ukupno trećinom svih na svetu. Pacijenti su čekajući na red, spavali po ulicama.

Mehta se vratio na posao i postao glavni savetnik premijera najveće indijske savezne države Ražastan, čiji je glavni grad DŽajpur. Učestvovao je 1975. na sednici povodom obeležavanja 2.500 godina od rođenja božanstva Mahavire, poslednjeg među osnivačima džainizma, jedne od najstarijih indijskih religija koja zagovara neranjavanje nijednog živog bića. Centralna vlada u NJu Delhiju je želela da taj događaj bude dostojno obeležen, što je Mehti poslužilo da „DŽajpurska noga“ bude izvučena iz zaborava i predata onima kojima je potrebna. Radi pomoći hiljadama hendikepiranih oformljena je humanitarna organizacija „Bragvan Mahavir Viklang Sahajata Samiti“ ŠBMVSSĆ.

„Obično najsiromašniji među siromašnima gube udove obavljajući svakodnevne poslove za gazde koji ne preduzimaju mere zaštite. Stizali su u bolnicu bez novca, gladovali i bili bez doma dok su danima čekali u nadi da će im biti ugrađeni udovi“, objašnjavao je u jednom intervjuu Mehta, koji i danas sa starijim bratom rukovodi BMVSS.

U BMVSS su, prvo, uveli registraciju dolaska pacijenata tokom 24 časa, koji zajedno sa pratiocem dobijaju hranu i krevet dok proteza ne bude ugrađena. To što invalidi čekaju u bolničkim sobama požuruje majstore, od kojih je mnogima, takođe, ugrađena „DŽajpurska noga“. Tim od petoro ljudi može da napravi 15 udova dnevno.

U većini slučajeva ugradnja proteze se obavlja u danu proizvodnje i prednosti njenog korišćenja se osete već posle nekoliko sati. Hendikepirana osoba iz bolnice izlazi uspravnog hoda sa dostojanstvom i novcem za povratak kući.

Invalidima ispod linije siromaštva tim „DŽajpur noga“ obezbeđuje besplatno, bez i jedne jedine rupije, veštačke udove svetske klase, pomoć u rehabilitaciji i druge usluge. Za ostale pacijente troškovi za donje udove, na primer, minimalni su prema zapadnim standardima i iznose 45 američkih dolara. U Sjedinjenim Američkim Državama veštački udovi poput ovog koštali bi između 8.000 i 12.000 dolara i bili bi napravljeni od metala, aluminijuma, moguće i karbonskih vlakana.

U DŽajpuru ključni sastojak za izradu ultramodernog veštačkog stopala predstavlja polietilenska cev i to je ključno za cenu. Prednost „DŽajpurske noge“ je njena lakoća i mobilnost, pošto oni koji je nose mogu da trče, da se penju na drveće i voze bicikl. U DŽajpuru kažu kako su pak proteze sa Zapada uglavnom kozmetičke.

„Džajpurska noga* je osnovana sa manje od 10.000 dolara, a danas posluje sa godišnjim budžetom od 3,5 miliona dolara. To je danas najveća organizacija u svetu koja pomaže ekonomski slabo stojećima da prevaziđu fizički invaliditet.