Maska famoznog „V“, borca za slobodu, tačnije bi bilo reći – borca protiv neslobode, stvorena u stripu da potom, posredstvom filma, postane svetski poznata, pojavila se nedavno na protestima što kruže bogatijim delom sveta, a kad je, na zahtev policije, dobrovoljno skinuta s jedne glave protestujuće u Londonu, pod njom se ukazalo lice Džulijana Asanža, čoveka zaslužnog za raskrinkavanje američkih vojnih akcija u Iraku i Avganistanu te licemerja zapadnoevropske diplomatije. Zašto je i on upotrebio ovu masku i šta ona tu zapravo simbolizuje?
U filmu „V kao vendeta“, iz 2006, koji je, prema scenariju braće Vačovski, tvoraca trilogije „Matriks“, režirao Džejms Mektejg, glavni junak nosi tu masku koja će se samo posle dve godine prvi put pojaviti na protestnom skupu, i to upravo u Londonu, kad se negodovalo protiv sajentološke (scijentističke) crkve. Za izgled ove maske, zaslužan je Dejvid Lojd, crtač stripa „V kao vendeta“ pisca Alana Mora što je zbivanje situirao u Britaniju bliske budućnosti, kojom, posle nuklearnog rata, vlada fašistička klika. Između glavnog lika filma i glavnog lika stripa, postoje znatne razlike.
Evo šta o tome kaže Mor: „Isuviše uzdržani da bi stvorili političku satiru, autori su radnju filma prebacili u Bušovu eru. To osujećenje i ta frustracija, plod su impotentne liberalne fantazije što s američkim liberalnim vrednostima ustaje protiv države koju vode neokonzervativci – a to nije ni u kakvoj vezi s onim o čemu je govorio strip ‘V kao vendeta’. On je govorio o fašizmu i o anarhiji, i o Engleskoj.“
Protestujući koji nose masku anonimnog „V“, misleći da oličavaju junaka filma, razlikuju se, dakle, od onih koji je nose kao masku junaka stripa. Oni koji referiraju na film, svesno ili nesvesno, prihvataju njegovo falsifikovanje izvorne ideje anarhističke pobune i personifikuju liberalni otpor konzervativnom neoliberalizmu. Oni nastoje da poprave pokvarenu funkciju parlamentarizma. Oni drugi, koji referiraju na strip, personifikuju upravo bunt protiv parlamentarne demokratije.
Strip počinje tako što „V“ dinamitom ruši Parlament. On, dakle, čini ono što, početkom sedamnaestog veka, nije pošlo za rukom Gaju Foksu (1570 – 1606) koji mu je, u stvari, uzor. Recimo stoga nešto o ovom momku čiji je prekratak život skončao na vešalima!
Vaspitavan u protestantskom duhu sve do rane očeve smrti, kad mu se mati preudaje za katolika, Foks kao dečak prelazi u katoličanstvo, koje je u to vreme disidentska religija u Engleskoj. Kao mladić, na strani španske katoličke armije, dobrovoljno ratuje protiv holandskih protestanata. Vrativši se u domovinu, postaje član Engleskih katolika, revolucionarne verske terorističke organizacije u kojoj je skovan plan da se, u trenutku kad se u njemu s porodicom nađe kralj Džejms I, Parlament digne u vazduh. Na taj dan, 5. novembra 1605, u podrumu Doma lordova, s 36 buradi baruta kojima samo što nije upalio fitilj, Foks je uhvaćen od strane kraljevske straže. Uprkos tome što nije on taj koji je dao ideju za „Barutnu zaveru“ i što nije bio njen glavni organizator, i uprkos tome što je, doduše pod grdnim mukama, izdao imena svojih drugova da svi budu smaknuti, Gaj Foks će u sećanju potomaka ostati jedini znamen zavere a ona – simbol borbe protiv autokratije.
U svim ovim pripovestima, uočavamo kako, u imaginaciji i sećanju, simboličko nadvladava realno – naime, kako simbolička istorija destiluje realnu povest da bi iz nje stvorila junake kakvi nikada nisu postojali. Gaj Foks u stripu postaje osvetnik „V“. Za njega se sa ushićenjem govori da je „jedini čovek koji je ikada u Parlament ušao s časnim namerama“, i upravo to bi mogao biti revolucionarni smisao današnjeg protestnog nošenja njegove maske – što će, bude li se pretvorio u karneval, svoj prevratnički naboj likvidirati u estetskom.
Dakle, jedino časno što čovek može da uradi u Parlamentu, jeste da ga ukine, to nam poručuju maske na protestima. Parlamentarci su izdali demokratiju, štiteći bankare koji, pak, pojma nemaju kako funkcioniše njihov sopstveni sistem. Stvar, međutim, nije u tome da se ovi zamene boljim bankarima, nego da se ukinu banke, jer – kako je govorio Breht – šta je jedna pljačka banke u odnosu na njeno osnivanje. To je, naime, u podsvesti težnje da se okupira Volstrit.
Vujaklija italijansku reč vendeta, od latinskog vindicta, prevodi kao „krvna osveta“. Klajn i Šipka joj nalaze istovetno značenje. U njegovom epicentru na Volstritu i svuda gde se socijalni zemljotres oseća, maska „V“ svoju pojavu može da opravda samo ukoliko oličava osvetu parlamentarnoj demokratiji.
Kako razumeti tu osvetu, možda je najbolje objasnio Adam Mihnjik u jednom od skorašnjih intervjua. Najveći deo života se boreći protiv jednopartijskog sistema, Mihnjik tvrdi da će do smrti braniti parlamentarnu demokratiju. Njegov sin, međutim, tvrdi da je parlamentarna demokratija prevaziđena. Ne mogu da shvatim to što govori moj sin, ali znam da je u pravu, rekao je Mihnjik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
