Više nastavnika, manje učenika

Kako je istaknuto na panel diskusiji o demografskim trendovima i obrazovnom sistemu Srbije u organizaciji Danas konferens centra, broj osnovnih škola pao je za 2,4 odsto u 2010. godini u odnosu na 2002. godinu, dok je paralelno sa time broj nastavnog osoblja povećan za čak 16,36 odsto.

– Broj odeljenja smanjen je sa 31.258 na 28.436, što čini pad od 9,02 odsto, dok je broj učenika pao na 584.000 sa ranijih 691.000. Procentualno smanjenje broja dece u školskim klupama iznosi 15,55 procenata – istakla je Nadežda Bogdanović iz Republičkog zavoda za statistiku, dodajući da je najmanji pad zabeležen u Beogradu gde se broj učenika smanjio za desetak procenata.

Statistika pokazuje i da je u 2010. bilo čak 825 škola sa deset ili manje učenika, od čega je 12 takvih škola, odnosno isturenih odeljenja bilo u Beogradu, 42 na severu Srbije, dok su sve ostale ovakve škole locirane južno od prestonice.

– Broj učenika po nastavniku u osnovnoj školi pao je na 11,5, a prosečno odeljenje broji 20,5 dece. U srednjim školama na jednog nastavnika dolazi 9,4 učenika, dok u odeljenjima u proseku sedi po 25,6 dece. Broj srednjih škola je povećan za 3,98 odsto, broj odeljenja je skočio za 3,66, broj nastavnika je viši za 19,95 odsto, dok je broj učenika pao za 7,86 odsto – naglasila je Bogdanovićeva.

U privatnim školama situacija je naravno daleko drugačija, pa tako u svih šest privatnih osnovnih škola ima ukupno 174 učenika, dok u 31 srednju privatnu školu ide 2.397 učenika. Privatno obrazovanje nije napravilo veći proboj na domaćem obrazovnom tržištu, pošto u ove osnovne škole ide samo 0,03 odsto učenika u Srbiji, a u srednje 0,85. Međutim, statistika pokazuje i znatno veću mogućnost da se prosvetni kadar posveti svojim učenicima u ovakvim školama – na jednog nastavnika u privatnom obrazovanju dolaze samo 3,2 učenika, a u prosečnom odeljenju nema više od 14 do 15 učenika.

Urednik portala makroekonomija.org Miroslav Zdravković ukazao je na regionalne razlike u ceni obrazovanja. Tako u Beogradu i Vojvodini država za svakog učenika izdvaja po 112.000 dinara, a u centralnoj i južnoj Srbiji po 100.000.

– Ako bi država htela da smanji trošak obrazovanja, što ne preporučujem, mogla bi da uštedi 3,5 milijardi dinara tako što bi troškove u Beogradu i Vojvodini svela na 100.000 po učeniku. U suprotnom, ako hoće da poveća kvalitet, mogla bi da izdvajanja u ostatku Srbije poveća na 112.000 po učeniku, pa da deca tamo više ne gledaju u kompjuter kao u nešto iz svemira – kaže Zdravković, dodajući da je Srbija sa izdvajanjem od 4,5 procenata BDP-a za prosvetu otprilike na 50. mestu u svetu, što je negde na nivou Italije, a da su pre nas uglavnom zemlje Evropske unije i druge najrazvijenije zemlje sveta.

Rektor privatnog univerziteta Singidunum Milovan Stanišić upozorio je na to da u Srbiji sada sve manje ljudi upisuje fakultete, pa je tako prošle godine samo 70.000 mladih dobilo indeks, iako je posle akreditacije visokoškolskih ustanova, na fakultetima bilo slobodno 85.000 mesta. To znači da je 15.000 mesta ostalo nepopunjeno.

– Ranije je veliki broj učenika upisivao fakultete samo da bi izbegao odlazak u vojsku, tako da je samo po tom osnovu sada broj brucoša smanjen za 5.000 – kaže Stanišić.

Mladen Šarčević, generalni direktor privatne škole Ruđer Bošković, podsetio je da već tri godine postoje liste tehnoloških viškova u državnim školama, ali da se ništa ne čini u vezi s tim. On je dodao da racionalizacija u obrazovnom sistemu mora da se sprovede, ali da ne mora da se odjednom otpusti veliki broj nastavnika, jer u školama čak 25 odsto zaposlenih čini nenastavno osoblje.

– Tu može da se sprovede racionalizacija, jer nema potrebe za toliko domara i čistačica. Mogu da se oforme službe na nivou lokalne samouprave koje bi po potrebi obavljale te usluge. Uz to, danas u školama ima tek polovina onog broja učenika za koji su one projektovane. To znači da postoji velika količina slobodnog prostora koji može da se iskoristi u komercijalne svrhe i da se na taj način obezbedi deo nedostajućeg novca – rekao je Šarčević.

U tom cilju, on savetuje da se đaci iz pojedinih škola prebace u susedne škole u kojima ima dovoljno prostora, što bi u nekim slučajevima moglo da oslobodi cele zgrade. Na drugim mestima, škole bi mogle da iznajmljuju slobodan prostor ili čak da se formiraju javno-privatna partnerstva kojima bi se u dvorištima škola, koja su prevelika za ovako smanjen broj učenika, izgradili sportski objekti.

Saradnik Centra za slobodno tržište Aleksandar Stevanović, nadovezao se na ovo, konstatujući da kada putuje kako bi držao seminare i predavanja, uglavnom mora da iznajmljuje salu „po reketaškoj ceni od 10.000 dinara za dan“, a da bi bio spreman da školama plati po recimo 5.000 dinara za dnevni zakup samo jedne učionice, ali da to nije moguće.

On je ocenio i da nije održivo da pojedina isturena odeljenja imaju samo po pet ili deset učenika i da to „sigurno neće sprečiti napuštanje sela i odlazak stanovništva u gradove, jer je to prirodan proces“.