Vreme obećanja i zaborava

Bio je to početak višepartijske budućnosti u kojoj je deo građanskih analitičara očekivao da se etabliraju, kao u anglosaksonskim sistemima, dve jake političke partije koje će generisati politički život. Na to se naslanjala i marksistička tradicija da su političke stranke deo društvene nadogradnje koje bi trebalo da interese društva prelivaju u ono što bi se hegelovski moglo smatrati državnim, odnosno javnim interesom.

Četvrt veka kasnije očigledno je da se to nije dogodilo, naprotiv, budućnost se sastojala od instant stranaka i koalicija, a politički život se ufokusirao na česte izbore, odnosno ad hok kampanje pridobijanja podrške. Od tri stranke iz prvog saziva parlamenta, SPO je gotovo iščezao osim što učešća nekolicine stranačkih funkcionera u lukrativnim delovima vlasti, dok je, začudo, u DS i SPS iz potpuno različitih pozicija, na delu očita kriza liderstva. Socijalistima, kao baštinici Komunističke partije koji su 1990. načinili svojevrsni istorijski presedan, postavši gotovo jedina partija sem Bugarske, i tada još zajedničke federalne jedinice Crna Gora, u kojoj su trijumfovali komunisti, sada se dešava gotovo neverovatan organizacioni paradoks.

Gotovo osam meseci nakon poslednjeg izbornog kongresa, naime SPS nema formiran partijski vrh, odnosno lider Ivica Dačić drži pretendente na stranačke funkcije „na posmatranju“. Pri tome, iz meseca u mesec, u skladu sa njegovim obavezama kao predsedavajućeg OEBS-u, najavljuje se sednica Glavnog odbora, na kome će biti imenovani rukovodioci. Gotovo kao „dežavi“ kongresa iz marta 1996. – tada je uveče Slobodan Milošević jednostavno Centru Sava i pročitao spisak izabranih u Izvršni odbor i Predsedništvo, ne zamarajući se „procedurom“ glasanja stranačke baze. Sem perioda od 2000. do 2004. socijalisti su sve vreme obnovljenog višestranačja učestvovali direktno ili indirektno u vlasti, dok je za DS , uzimajući u obzir predsedničku funkciju Borisa Tadića, to bio period od 12 godina, od 2000. do 2012. Sadašnji format vođstva DS, u kome ključaju oprečna viđenja kako o ideološkoj orijentaciji (desnica – centar ili nova levica), tako i osporavanja liderstva Bojana Pajtića (kome se kao glavni kvalitet pripisuje opstanak na vlasti u Vojvodini) jeste na duže staze neodrživ. U ovom trenutku, nije nerealno, da i SPS i DS, poput SPO, na prvim sledećim izborima, budu „zamenjeni“ instant nastalim partijama i pokretima. S obzirom na to da su izbori, odnosno pridobijanja podrške, presudni generator političkog života, od ključne važnosti biće ono što se nametne kao tema sledeće izborne kampanje. A pregled tih tema, od 1990. do poslednjih izbora 2014. može se naći u analitičkoj knjizi dvojice profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Zorana Đ. Slavujevića i Siniše Atlagića „Vreme neispunjenih obećanja“. Prenosimo, po našem izboru, delove te analize:

*Prvi višestranački izbori 1990 – Srpsko državno i nacionalno pitanje: Opšta nacionalistička euforija nametnula je glavnu temu kampanje: srpsko državno i nacionalno pitanje… Na osi pozicioniranja od „izrazito nacionalnih“ do „izrazito projugoslovenskih partija“ SPO se tada pozicionirao kao izrazito nacionalna partija, SPS i DS kao umerene nacionalne partije, a Savez reformskih snaga Srbije kao izrazito projugoslovenska partija. Po načinu tretiranja srpskog nacionalnog pitanja sve značajnije partije pozicioniraju se kao partije radikalnog diskontinuiteta u odnosu na nacionalnu politiku iz vremena socijalističkog režima. No, dok se SPS pozicionirao kao partija radikalnog diskontinuiteta sa „starom“ komunističkom nacionalnom politikom, SPO i DS distanciraju se i u odnosu na „novu“ nacionalnu politiku SPS-a, kao prerušene komunističke partije. Na temelju programskih stavova o nacionalnom pitanju, međutim, malo je razloga za radikalno suprotstavljanje opozicionih partija SPS-u. Rešenje srpskog nacionalnog pitanja kao „državnog pitanja“ izraženo u paroli „Svi Srbi u jednoj državi“, i njegova realizacija kroz čvrstu federaciju uz dodatne epitete „demokratsku“ (DS), „modernu“ (SPS), „pravičnu“ (SPO), programski je stav svih značajnijih partija u Srbiji.

*Majski i savezni decembarski republički izbori 1992 – Nacionalni i državni interes nasuprot alternaciji na vlasti i reformama društva: Kampanja SRS za majske, ali i sledeća za decembarske izbore, predstavljala je, izvesno, do ekstrema dovedenu varijantu propagandne strategije vladajućeg SPS-a. Vladajuća partija koristila se ekstremnom nacionalističkom i kontraopozicionom kampanjom SRS-a kao „probnim balonom“ u cilju ispipavanja pulsa, a zatim i pripremanja javnosti za niz poteza režima, kao i u cilju zaplašivanja i neutralizacije oponenata.

*Republički parlamentarni izbori 1993 – Strategija „otrežnjenja“ opozicije nasuprot strategiji „zavođenja režima“: Najjače opozicione partije menjaju težište svojim kampanja u odnosu na 1992. Sa ideoloških prelaze na plan realnih životnih problema ljudi, pa serviraju sliku katastrofične stvarnosti, dugih izgladnelih redova ljudi i dece koja umiru bez lekova, promrzlih stanovnika gradova, neopisivih gužvi u javnom prevozu…

*Savezni parlamentarni izbori 1996 – Na pragu novog veka: Režim Slobodana Miloševića sa izbornom povezuje kampanju za partijske izbore u okviru priprema za 4. kongres SPS, ali i sa značajnom poboljšanom međunarodnom pozicijom zbog Dejtonskog sporazuma. SPS za tematsku okosnicu kampanje uzima mir, ekonomski oporavak i reforme, što promoviše programom „Srbija 2000 – korak u novi vek“, koji prilagođava lokalnim sredinama – za Beograd je to Megalopolis, za Bor ekološki projekat, itd… Da nema na raspolaganju uvek mogućnost kritike režima, opozicija opet ne bi imala tematsku okosnicu kampanje (Zajedno, DSS).

*Republički parlamentarni izbori 1997 – Za i protiv izbora: Kampanje opozicionih partija koje učestvuju na izborima, a još više onih koje ih bojkotuju, predstavljaju kampanje bez milosti (campagne sans merci). U prvom planu je ponovo upravljačka nekompetentnost sažeta u zaključku da je SPS upropastio sve čega se dohvatio, čak i Titov socijalizam, i da je sve pokrao iz prošlosti (istoriju, tradiciju, nacionalni identitet, duhovne korene, veru), iz sadašnjosti (život i zdravlje građana), pa čak i iz budućnosti (potomstvo, nade, perspektive)… U pogledu tematske okosnice u kampanjama radikala nema ničeg novog. Na kritiku režima zbog teške ekonomske i političke situacije, i još oštriju kritiku opozicije, nastavlja se promocija vlastitog patriotizma…

*Savezni i republički izbori 2000 – Već viđena fantazmagorična vizija Srbije i DOS-ova vizija „druge“ Srbije: DOS i njegov predsednički kandidat Vojislav Koštunica već pre oficijelnog početka kampanje nalaze se u poziciji favorita, što im je omogućilo da koncipiraju pozitivnu, konstruktivnu i racionalnu kampanju, a tematsku okosnicu iskazivao je slogan „Jedinstvo, pobeda, promene“. .. Pored vlastite kampanje DOS je orkestrirao i kampanje većeg broja NVO-a, pri čemu je dostignuta prava podela rada: Otporova propaganda akcijom i razgolićavanje nasilničke prirode režima imalo je veliki uticaj pre svega na mlade, kao na ciljnu grupu, G17 plus je publikovao stručne i propagandne materijale koji su pojačali racionalnu komponentu kampanje DOS, CeSID je uveravanjem birača u mogućnost kontrole i sprečavanja krađe doprinosio razbijanju defetizma…

*Parlamentarni izbori 2003 – Socijalna umesto nacionalne demagogije: Radikali u izvesnoj meri pacifikuju svoju kampanju – prebacuju težište sa nacionalnog na socijalni plan, naglašavaju opredeljenost za mirna sredstva borbe… DSS nije imao u kampanji šta da ponudi sem žestoke kritike vlade DOS i pre svega DS. Kampanja DS predstavlja priliku za afirmaciju novog lidera Borisa Tadića, a poruka je bila prilično jasna – ostajemo pri istim političkim ciljevima, ali sada njihovu realizaciju vode novi, bolji, kadrovi.

*Referendum za promenu Ustava 2006 – Pobeda „ustavnog patriotizma“ nad demokratskim institucionalnim dizajnom: Najviše su profitirale partije na vlasti, koje su intenzivnu državnu referendumsku kampanju bukvalno pretočile u vlastite izborne kampanje, koristeći državna sredstva, javna sredstva komuniciranja sa biračima, različite državne povode, znamenja, simbole, itd., pozicionirajući se kao državotvorne stranke.

* Parlamentarni izbori 2007 – I nacionalna i socijalna demagogija: Demokratama i Tadiću u ovoj kampanji na različite načine zdušno pomaže EU – u vidu sugerisanja okosnice (borba za bolji životni standard umesto statusa Kosova), ohrabrivanje politike evrointegracije (prijem Srbije u Partnerstvo za mir na samitu u Rigi), podrška „demokratskim snagama“ u vidu odlaganja objavljivanja za Srbiju nepovoljnog plana M. Ahtisarija o Kosovu, intenzivna kampanja NVO za povećanje izlaska na izbore… Držanje državnog i nacionalnog pitanja Srbije u drugom planu političkih prioriteta trajna je orijentacija G17 plus, a reski pragmatizam, odnosno orijentacija ka rešavanju ekonomskih problema i umanjivanju značaja „velikih tema“ mnogima će delovati krajnje oporo… Radikali najkasnije počinju kampanju, i za tematsku okosnicu uzimaju kombinaciju nacionalne i socijalne demagogije, koja pojačava pozicioniranje SRS na terenu državnog i nacionalnog pitanja.

*Parlamentarni izbori 2008 – Za ili protiv EU kao zaloga boljeg života i odbrane Kosova i Metohije: I pored poplave optimizma i pregršti obećanja i dominantno pozitivnog tona kampanje koalicije „Za evropsku Srbiju“ koju je predvodio Boris Tadić (kampanja je bila personalizovana, a svi iz svite koji ga prate daleko su u njegovoj senci), u njoj je bilo i sijaset negativnih poruka… Tomislav Nikolić, predsednički kandidat SRS, na talasu sve većeg nezadovoljstva građana izneverenih očekivanja posle „petooktobarske“ promene režima, postavio je isključivo dilemu „Ili Kosovo ili Evropa“, a onda je to prihvatio ceo patriotski blok.

*Opšti izbori 2012 – Programska kampanja koja to nije bila: DS, stožerna stranka vladajuće koalicije, priprema se za izbore intenzivirajući dugoročne propagandne aktivnosti koje vodi još od formiranja vlade Mirka Cvetkovića. Okosnicu ove kampanja predstavlja izlazak iz krize. Kampanja ima naglašeno narkotičku funkciju – stvaranje uverenja da nas svetska kriza mimoilazi… Tematska okosnica SNS bila je bespoštedna diskreditacija Tadićevog režima – od koncentracije vlasti u rukama predsednika Republika i sukoba interesa kao šefa države i stranke, preko potčinjavanja svih institucija zahtevima partijske politike do nesposobnosti, korumpiranosti i nepotizma, što je poentirano aferom o krađi glasova posle izbora.

*Vanredni parlamentarni izbori 2014 – Ekonomska i socijalna agenda u službi promocije lidera: Broj poruka posvećenih borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala bio je mali u izbornoj kampanji, ali ne i u dugoj predizbornoj kampanji – to je bila okosnica dugoročne promocije SNS i postala je najnaglašeniji element imidža Aleksandra Vučića i temelj njegovog galopirajućeg rasta popularnosti. Ona je poslužila kao pretekst tretiranja svih drugih tema… Izborna agenda i celokupna kampanja koalicije SPS-PUPS-JS su deža vi.