Srpski državni penzioni sistem je pred kolapsom i samo njegova korenita reforma, koja bi uključivala povećanje imovine i sopstvenih prihoda PIO fonda, strogu naplatu doprinosa i unapređenje privatnog penzionog osiguranja, može sprečiti dalje urušavanje sistema i ugrožavanje dalje isplate primanja najstarijih. To su osnovne poruke panelista jučerašnje diskusije pod nazivom „Privatne penzije i životno osiguranje – uticaj krize javnog duga“ u organizaciji Danas konferens centra.
Miladin Kovačević, saradnik biltena Makroekonomske analize naglasio je da je tačno da je penzioni fond ključna tačka „urgentne konsolidacije javnih finansija“.
– Ta konsolidacija ima dva koraka: Jedan su kratkoročne mere, koje podrazumevaju restrikcije na rashodnoj i povećanja na prihodnoj strani, kako bi se prebrodio naredni period od ne više od godinu dana. Dugoročnije gledano, neophodna je reforma PIO sistema i obaveznog osiguranja. Budući da u Srbiji ne može da funkcioniše takozvani drugi stub, odnosno obavezno privatno osiguranje, a da je dobrovoljno nerazvijeno, sve oči moraju biti uprte u državni sistem penzionog osiguranja, koji je u prethodne četiri godine predstavljao veliki pritisak po fiskalni sistem. Kada su 2008. godine penzije povećane dva puta u ukupnom iznosu od oko 22 odsto, to je znatno doprinelo narastanju deficita – smatra Kovačević.
Prema njegovim rečima, izlaz iz „situacije koja je eskalirala do potencijalne krize duga“ je u transformaciji PIO fonda, koji bi prvo trebalo kapitalizovati i dovesti u status ograničenog investicionog fonda i zatim kreirati njegov portfolio kroz korporatizaciju javnih i komunalnih preduzeća, koja bi delom bila prebačena u vlasništvo Fonda.
Jovica Jakovac, izvršni partner Solidariti rijlestejta, ocenio je da je jedan od problema u razvoju privatnih penzionih fondova i to što „danas nema veze između privatnih fondova i sektora nekretnina u Srbiji“.
– Kao i u drugim oblastima i u razvoj nekretnina smo krenuli vrlo kasno, pa tek što smo počeli da uzimamo zamah, došla je kriza. Privatni penzioni fondovi uglavnom investiraju tri do četiri odsto svojih sredstava u nekretnine i to prevashodno u velike stambene komplekse koji im donose kiriju, turizam i šoping centre. Kada se to pogleda, vidi se da penzioni fondovi ni nemaju mnogo prilika da ulažu u nekretnine u Srbiji. Oni uglavnom ulažu u Beogradu, dok Novi Sad svi napuštaju. Beograd ima dva šoping centra, Ušće i Delta siti, koji bi mogli da im budu interesantni i nekoliko poslovnih zgrada. Ali to su sve mladi objekti, u čiju dobit ne možemo da budemo sigurni, a to je naročito bitno za penzione fondove za koje je važniji siguran prihod, pa makar imali i manji profit – kaže Jakovac.
Prema njegovim rečima, Srbija po ovom pitanju daleko zaostaje za Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom, a iako je 2000. rečeno da ćemo naučiti iz grešaka tih zemalja, jaz koji je još tada postojao samo je povećan.
– Dok se to sve ne promeni, penzioni fondovi neće kupovati nekretnine, jer nemaju šta da kupuju – dodaje ovaj stručnjak.
Giljelme Benini iz Fonda za razvoj osiguranja podsetio je da osiguravajuće kuće svoja sredstva ulažu u gotovinu, vladine i privatne obveznice, akcije i nekretnine, što znači da su dobar partner za dugoročne investicije.
– U Francuskoj su na primer 2008. godine, dakle u sred krize, ukupna sredstva industrije životnog osiguranja iznosila 1.400 milijardi evra. Polovina toga je bila investirana u korporacije, od čega pola u obveznice, pola u akcije. Daljih oko 35 odsto je uloženo u državne obveznice, osam odsto u keš, a četiri odsto u ostale vrste investicija. To pokazuje da su osiguranja partneri za vladu i korporacije jer su dugoročni investitori. Osiguravajuće kuće nemaju izbora, već moraju da ulažu u kompanije i vladine hartije, tragajući za sigurnim ulaganjima – rekao je Benini. On je ove podatke ukrstio sa Srbijom u kojoj i građani i privreda u banke polažu čak 95 odsto svojih raspoloživih sredstava, dok je u Evropskoj uniji taj udeo tek 35 procenata.
Žarko Milisavljević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, naglasio je da je pitanje penzionog fonda ključno za Srbiju i da stoji na prvom mestu grešaka koje su učinjene u upravljanju državom.
– Karakteristika PIO fonda i čitavog ekonomskog sistema Srbije je neka vrsta moralnosti, na kojoj se zasnivaju obaveze prema državi. Postoji 50 odsto pravnih lica koja ne uplaćuju nikakve doprinose, a ne snose nikakve sankcije. To pitanje se potpuno liberalizovalo kada smo dali mogućnost stranim kompanijama da ne plaćaju doprinose, pa su onda i domaće videle da to može tako i počele da izbegavaju ove obaveze – smatra Milisavljević.
Prema njegovim rečima, država ne bi trebalo da deli besplatne akcije, već da umesto toga štiti imovinu PIO fonda, koji bi mogao da ima vlasništvo u javnim preduzećima.
– U poslednje četiri godine ugašeno je 100.000 firmi. Razvalili smo službu državnog knjigovodstva. Nije teško biti kreativan tako što ćete da zakinete radnike. Niko se u Srbiji nije obogatio ulaganjem svog profita, već zakidanjem države na porezima i doprinosima – dodao je Milisavljević, zaključujući da ne sme da bude oprosta duga prema državnim fondovima.
Prevaziđen model
– Očigledno je da nije moguće da Vlada nastavlja da penzije obezbeđuje sistemom međugeneracijske solidarnosti. Imamo oko 25 odsto nezaposlenosti, što znači da ti ljudi bez posla ne uplaćuju doprinose. Kada je ovaj sistem osmišljen pre 60 godina, bilo je malo penzionera i njihov životni vek je bio kratak. Tada je to bilo u redu, ali danas nije i sistem je kolabirao. Sistem ne može da funkcioniše sa malim brojem zaposlenih u odnosu na broj penzionera – ocenio je Giljelme Benini, dodajući da u EU na jednog penzionera dolaze dva zaposlena, dok je u Srbiji odnos skoro jedan prema jedan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
