Ostavka ministra finansija Lazara Krstića deo je pronicljive političke strategije, koja ima za cilj da pokaže kako vlast mnogo voli narod i ne želi da „seče“, a da u isto vreme obelodani koliko će morati da se „seče“ i da na kraju to i uradi, jer mora – kaže za Danas profesor Ekonomskog fakulteta Ljubomir Madžar. Po njegovim rečima, plan ministra privrede Dušana Vujovića po kojem bi plate i penzije bile smanjene za po 10 odsto je „ostvariv, ali ne i dovoljan“, zbog čega Madžar smatra da će uskoro Vlada u dva koraka usvojiti mere koje su „daleko bliže onome što je predlagao Krstić i što je pre šest meseci predlagao i Radulović“.
– Da je Vujovićev plan, to bi i Krstić prihvatio, a ne bi se latio ostavke. I Fiskalni savet je pravio proračune i oni su daleko bliže Krstićevoj računici nego Vujovićevoj. Moja prognoza je da ćemo sada imati jedan rez, a onda uskoro i drugi. Odnosno da će sada penzije i plate biti smanjene za 10 odsto, a kasnije za još 12, i to već na jesen. Mislim da je to pronicljiva politička strategija i da je Krstićeva ostavka deo šireg paketa, koji ove mere treba da učini politički manje skupim, tako što će pokazati koliko vlast u stvari voli narod – veruje Madžar.
Njegov kolega, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić kaže da će u slučaju da država smanji plate u javnom sektoru i penzije za po 10 odsto, godišnja ušteda u budžetu biti oko 500 miliona evra, „mada to zavisi od raznih detalja tog plana, recimo, ako ne budu smanjivane minimalne zarade, kao što neće, da li će se smanjivati one nešto više od minimalnih, zatim da li će se smanjivati plate vojsci i policiji ili će se samo oporezovati onaj deo primanja koja su oni dobijali na ruke i slično“.
Arsić kaže da se radi o velikoj uštedi, ali da Srbija, koja ima deficit od 2,5 milijardi evra, treba da uštedi od 1,5 do 1,8 milijardi evra. On zato upozorava da bi smanjivanje plata i penzija moglo da bude potpuno uzaludno, ako država istovremeno ne reši problem javnih preduzeća na koja se troši najviše novca.
– Javna preduzeća bi veoma brzo trebalo dovesti u red, i to već u narednih nekoliko meseci. Tu su na prvom mestu Železara Smederevo, Srbijagas i GSP Beograd, kao najveći gubitaši, i EPS, koji je tempirana bomba. Ako bi to bilo urađeno, onda bi smanjenje od 10 odsto bilo minimalno neophodno. Ali, mislim da bismo veću šansu za uspeh imali sa smanjenjem od po 15 procenata – kaže Arsić.
Po njemu, država se suočava sa velikim rizikom da glavne prateće mere ne budu ostvarene, kao što nisu ni do sada. Tu na prvom mestu vidi rizik od toga da najavljeno postepeno otpuštanje viška u javnom sektoru ne bude sprovedeno, „kao što nije ni 2009. godine kada je centralna vlast izvršila pritisak na lokalne samouprave da smanje troškove redukovanjem broja zaposlenih, a one su umesto toga štedele na drugim mestima, samo da bi zadržale radnike“.
Arsić veruje da bi bilo neodgovorno da se smanje plate i penzije, a da se ostale mere zapostave, ali naglašava da te druge mere nose veliku političku cenu. Recimo, ako bi, kako kaže, Srbijagas isključio gas svim svojim kupcima koji mu ne plaćaju na vreme, to bi verovatno dovelo do stečaja firmi kao što su Azotara, Petrohemija i Železara Smederevo, što znači da bi mnogi izgubili posao.
Arsić smatra i da bi se suzbijanjem sive ekonomije moglo uštedeti bar jedan odsto bruto domaćeg proizvoda, što je oko 300 miliona evra godišnje, ali samo ako bi država sprovela oštru kampanju radi njenog iskorenjavanja. To bi, kako kaže, pogodilo i one koji se na taj način bogate, ali i one koji od sive ekonomije preživljavaju, jer bi, primera radi, bila zabranjena prodaja industrijskih proizvoda na pijacama (čokolada, konzervi, odeće), bio bi kontrolisan rad na crno i izdavanje fiskalnih računa.
– Ove mere će dovesti do pada BDP-a u prvih godinu ili dve dana, ali će taj pad biti manji nego kada bismo upali u krizu javnog duga, kada bismo imali pad od pet ili 10 odsto. Ovako, zbog smanjenja plata i penzija, možemo očekivati pad od pola do jedan odsto u prvo vreme – kaže Arsić.
Prema rečima Mahmuda Bušatlije, konsultanta za investicije, smanjenje penzija i plata samo bi pogoršalo stanje u srpskoj privredi.
– Ako bi se povukao takav potez, smanjila bi se potrošnja, kao i priliv sredstava kojima se puni budžet. Jednostavno, radnici i penzioneri novac od plata i penzija uglavnom troše na hranu i plaćanje računa. Poznato je da su penzije u Srbiji male, a mit je da su plate u javnom sektoru velike. Visoka primanja zapravo imaju samo menadžeri koji su postavljeni po partijskoj liniji dok su plate službenika prilično niske – kaže za Danas Bušatlija.
U slučaju da se penzije i plate smanje, dodaje, ljudi bi novac trošili samo na hranu a ne bi plaćali račune, ne iz hira, već zato što ne bi imali od čega, pa bi se to odrazilo na rad komunalnih službi koje bi ostale bez prihoda. Takođe, pojavio bi se manjak novca za punjenje državnog budžeta, pa je jasno da mere koje je predložio bivši ministar finansija Krstić ne bi dale bilo kakve rezultate.
– To je sasvim normalno jer je on čovek bez bilo kakvog radnog iskustva i političkog senzibiliteta. On je jednostavno nešto računao na papiru, a apsolutno ga ne interesuje da li je to u praksi primenljivo ili ne. U Srbiji ovakvoj kakva je to je nemoguće. Ništa bolji od Krstića nije ni Vujović, čiji su predlozi takođe nerealni i neprimenljivi – objašnjava Bušatlija.
Naš sagovornik ističe da se godinama priča o reformama javnog sektora, ali da dosad nisu viđene iako je to jedini način da se stvari poprave.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić slaže se sa njim da je pogrešno smanjivati penzije, ali smatra da smanjivanje plata za 10 odsto ne bi bio rđav potez.
– Većina onih koji su protiv smanjivanja plata tvrde da bi to smanjilo potrošnju. Međutim, takva teorija „ne pije vodu“ jer Srbija od početka svetske ekonomske krize više troši nego što stvara. S obzirom na to, smatram da je Vujovićev predlog da se plate smanje za 10 odsto racionalan jer bi to dovelo do ušteda – naglašava Savić.
S druge strane, dodaje on za Danas, predlog za smanjenje penzija je potpuno pogrešan. Naime, veliki broj penzija u Srbiji, čak oko 50 odsto, ispod je 25.000 dinara. To su veoma niska primanja, a u mnogim slučajevima tim jednim primanjem izdržava se i supružnik, neretko pomažu i deca ili unuci. Tim ljudima smanjiti penzije u ovoj situaciji bilo bi potpuno nehumano, naglašava Savić. Prema njegovom mišljenju, smanjenje penzija bi u Srbiji moglo da se ozbiljno razmatra samo kada bi se zemlja nalazila u očajnom ekonomskom stanju, kakav je slučaj recimo u Grčkoj.
– Iako ideja ministra privrede Vujovića da se plate smanje ima rezona, pre nego što se primeni bilo koja mera štednje, on bi trebalo da se kao šef resora privrede postara da nađe rešenja kako bi se povećao BDP, a ne kako da se raspodeli nizak iznos BDP kako se sada radi. Ništa dosad nije učinjeno na tom planu i to predstavlja veliki problem. Isto tako država bi trebalo da pokuša da smanji troškove i na taj način što bi ukinula mogućnost partijskim kadrovima da dobijaju velike nadoknade u javnom sektoru na rukovodećim funkcijama. Kada bi se smanjio broj ljudi koji sede u po dva do tri upravna odbora i primaju veliki novac za to, troškovi u javnom sektoru bi se znatno smanjili. Onda bi država mogla da razmišlja o radikalnim rezovima kad je reč o platama radnika jer bi oni videli da se mere štednje ravnomerno raspodeljuju pa bi im se tada manje protivili nego što je to slučaj tada – zaključuje naš sagovornik.
Besmisleno
Potpuno je besmisleno rešavati ekonomske probleme Zakonom o radu jer nigde u svetu taj zakon ne spada u sistemske, već u zakone koji su podrška reformskim potezima. Zbog toga se u razvijenim državama zakonodavstvo o radu menja na svakih pet godina, dok se sistemski zakoni prave tako da budu dugotrajni i univerzalni – ističe Mahmud Bušatlija i dodaje da je pokretanje sistemskih reformi donošenjem novog zakona o radu najobičnija zamena teza.
Arsić: Otpuštanje nerealno
Prema rečima Milojka Arsića, Krstićev program, koji je predviđao smanjenje plata za 15 odsto, penzija za 20 i otpuštanje oko 150.000 ljudi, nije jedini program koji može da se sprovede, a uz to, nosi i velike rizike.
– Kada bismo otpustili toliko ljudi, to bi ugrozilo funkcionisanje osnovnih državnih funkcija, prosvete, zdravstva i bezbednosti. Maksimalan broj ljudi u javnom sektoru koji bi mogao da bude otpušten je 40.000 ljudi – smatra Arsić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.