Poništena svaka treća prodaja

Prema njegovim rečima, u proteklih deset godina od oko 2.350 preduzeća uspešno je privatizovano njih 1.638, a privatizaciju čeka 537 firmi koje su neuspešno nuđene na prodaju ili su u restrukturiranju. Cvetković je naglasio da su prihodi budžeta od privatizacije društvenog kapitala bili dve milijarde evra. Najveći prihodi bili su po osnovu prodaje duvanskih kompanija i cementara. Najviše preduzeća prodato je u Vojvodini 493, a najmanje u regionu Beograda 278. Cvetković je istakao da su prihodi po zaposlenom u privatizovanim preduzećima uvećani 4,3 puta, dok je rast prihoda u neprodatim i onima gde je raskinut privatizacioni ugovor uglavnom posledica smanjenja broja zaposlenih.

– Sva preduzeća su 2002. pravila gubitke, a 2010. jedino su privatizovana imala dobit. Pre deset godina gubitak preduzeća koja su kasnije uspešno prodata bio 102 miliona dinara, a 2010. su imala dobit od 200 miliona evra. Preduzeća čija je privatizacija poništena umanjila su prihode za 55 odsto i u ukupnim prihodima privatizovanih preduzeća, prema rečima direktora Agencije, imaju udeo od tri odsto. Neophodna je promena modela privatizacije jer su u društvenom vlasništvu ostala problematična preduzeća za koja će se strateški partner najlakše naći prodajom imovine – zaključio je Cvetković.

Stručnjaci, međutim, ne dele zadovoljstvo direktora Agencije. Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu smatra da kada je reč o procesu privatizacije Srbija nema čim da se pohvali.

– Cifra od dve milijarde evra koliko je inkasirala državna kasa od privatizacije izuzetno je niska, višestruko je, na primer, manja nego što je u istom procesu zaradio budžet u Hrvatskoj. Takođe, ogledan primer koji to potvrđuje je i podatak da je Rumunija samo od privatizacije jedne banke inkasirala 3,5 milijardi evra. Prema tome, suma koja se kod nas prikazuje kao uspeh je u svakom pogledu daleko od toga. Kod nas je svaka treća privatizacija doživela neuspeh, dok je taj procenat u zemljama koje su pre nas ušle u tranziciju bio znatno niži, ne veći od 15 odsto. Proces privatizacije je doživeo totalni neuspeh i ako ga posmatramo kroz prizmu nivoa industrijske proizvodnje, zaposlenosti i izvoza. Tako, podaci govore da je 2008. godine, pre početka svetske ekonomske krize, nivo industrijske proizvodnje u Srbiji dostigao tek 50 odsto od onog koji je imao 1990. godine. Zaposlenost je na nivou od tri četvrtine koju smo imali 1990. a izvoz je dvostruko niži nego što je bio te godine. Dakle, kada se uzmu u obzir svi ovi parametri, nema razloga za zadovoljstvo – ističe naš sagovornik.

On dodaje da od preduzeća koja su privatizovana , samo oko 40 odsto radi na zadovoljavajući način. Takođe, postoji problem i sa preduzećima koja su u stečaju ili procesu restrukturiranja.

– Ne vidim neku veliku razliku između te dve kategorije, obe predstavljaju opterećenje za državu. Kada je pak reč o preduzećima u rustrukturiranju, veoma malo njih je uspešno sprovelo taj proces. Takođe, ne vidim mogućnost da se za preduzeća koja još uvek čekaju na kupca, primeni neki novi model privatizacije. Suviše je kasno za to. Naime, uspešno su prodata samo ona preduzeća koja su dobro radila i kao društvena. Reč je o firmama koje su imale ili monopolski ili privilegovan položaj. U Srbiji uspešno rade cementare, mlekare i duvanska industrija, a svi oni su dobro radili i pre privatizacije. Preduzeća koja nisu privatizovana imaju šanse da prežive samo u slučaju da je država zainteresovana za neko od njih. Ostala definitivno nemaju nikakvu šansu da prežive na tržištu – naglašava Savić.