Poslednji državni resurs poklanja se tajkunima

On podseća da su na tenderima i aukcijama bila preduzeća u čiju cenu nije ulazilo pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta, iako je u nekim slučajevima to bila jedina vrednost firme. Dulićevim zakonom otvorena je mogućnost da se to pravo koje je dobijeno uz kupljenu firmu konvertuje u vlasništvo uz naknadu ukoliko ne služi za razvoj delatnosti, ali je za protekle dve godine, koliko je zakon u primeni, od podnetih više od hiljadu zahteva, okončan postupak samo u jednom slučaju.

– Pravi primer zloupotrebe ovog zakona je slučaj Miškovićevog Delreala. On je pokušao da troškove opremanja zemljišta i njegovog prevođenja iz statusa poljoprivrednog (u Bloku 53 na Novom Beogradu!?) u gradsko građevinsko prikaže kao ulaganje, pa je parcelu trebalo da dobije bez dodatnog plaćanja. Pri tom, on je nije uzeo za razvoj nekog biznisa, nego da bi je rentirao nemačkoj firmi. Kada je posao propao, on je još tražio da mu država plati za ulaganja u opremanje parcele. Takva arogancija zaista bi trebalo da prestane – kaže Bušatlija i dodaje da čitav proces privatizacije kreiran u korist rentnog kapitala koji donosi samo profit vlasniku ali ne i nova radna mesta, što je zatvorilo fabrike i stvorilo armiju nezaposlenih. „To su podržavali i svi zakoni koji su doneti u građevinarstvu, zbog čega se grupa stručnjaka MAT-a priprema da predloži ukidanje svih normativa u toj oblasti koji su usvojeni u poslednjih 15 godina, kao i vraćanje u prethodno stanje svuda gde su proizveli pravno dejstvo“, zaključuje Bušatlija.

I drugi analitičari tvrde da je odluka o „suspenziji“ konverzije uz naknadu problematičan potez, a većina ukazuje i na to da je najveći pojedinačni dobitnik Milan Beko, čija Luka Beograd je na čekanju imala 63 zahteva za konverziju. Ukidanjem te obaveze, otklanja se prepreka za dobijanje građevinskih dozvola, pa se u ovom slučaju spekulacije nastavljaju na projekat „Grada na vodi“, komercijalno stambenog kompleksa koji bi trebalo investitoru da donese dobit od više stotina miliona evra. Stručna javnost je i na taj plan, promovisan još u vreme bivšeg gradonačelnika Nenada Bogdanovića, imala brojne primedbe a osnovna je bila da postojeća gradska infrastruktura ne može da izdrži tu investiciju, pa bi o trošku grada, u slučaju da radovi zaista počnu, morale da se proširuju ne samo saobraćajnice, nego i vodovodna, električna i telekomunikaciona mreža.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić kaže za Danas da je konverzija bila „nepravedan čin“, ali i da će potez aktuelnog ministra Velimira Ilića dovesti do još većeg problema. „Predlog da se bez naknade dozvoli vlasnicima preduzeća da koriste državno zemljište može da dovede do velikih problema. S jedne strane, u pogledu oporavka privrede to je možda prihvatljivo, ali s druge može da dovede do lova u mutnom. Država će nakon što privatnici izgrade ono što žele, doći u situaciju da mora da prizna zatečeno stanje“, kaže Savić.

Konverzija bi, napominje on, mogla da bude prihvatljiva ukoliko bi se vlasnici obavezali da ostanu u istoj delatnosti, u suprotnom vlasnik nikako ne bi smeo da dobije ekskluzivno pravo na zemljište, već ono mora da ide na licitaciju – pa ko da više.

Problemi su, smatra naš sagovornik, počeli još od usvajanja Zakona o privatizaciji 2001, a da su se posle samo gomilali. „Ljudi su u bescenje kupovali firme na dobrim lokacijama, posle ih pretvarali u stambeno-poslovne prostore. Iz ugla ekonomske struke neko ko kupi zemljište slobodan je da radi s njim šta hoće, međutim država je ta koja je trebalo da vodi računa“, napominje Savić. On kaže da ne može da zamera investitorima što hoće da prave profit, ali da je država ta koja je trebalo da razmišlja. „Država je morala da zna da će time što dozvoljava novim vlasnicima da promene namenu, posle nekog vremena da odseče granu na kojoj sedi“, ističe Savić.

A šta je trebalo i moglo da se uradi? Savić navodi da je država, na primer, u slučaju fabrike IMT mogla da proda fabriku ne očekujući da kupac nastavi da se bavi tim poslom i da novac iskoristi tako što će napraviti fabriku na drugom mestu. „Suludo bi bilo očekivati da će investitor nastaviti da proizvodi traktore u onom okruženju, gde je stambeni prostor. Razumno bi bilo rešenje izmestiti fabriku. Na taj način, lokacija bi se privela nameni, a fabrika bi nastavila da živi“, napominje Ljubodrag Savić.

„Običnom“ čoveku naime, čitava rasprava oko konverzije prava korišćenja zemljišta u pravo svojine, toga da li je potrebna ili ne, kome odgovara, a kome ne, malo je nejasna. Nedovoljno jasne su i najave koje stižu iz državnog vrha, tačnije Ministarstva građevinarstva. Ono za šta se nova vlast zalaže jeste donošenje novog zakona o planiranju i izgradnji. Ministar Ilić je po dolasku na vlast rekao da će se do oktobra taj zakon naći u Skupštini. Zakon, sad je sasvim sigurno, neće biti usvojen još neko vreme, verovatno ne sledećih šest meseci. Ukidanje plaćanja naknade, iz perspektive države, tako bi trebalo da bude neka vrsta prelaznog perioda, dok se konverzija koja nije dala rezultata, ne ukine potpuno.

Ozakonjene privilegije

Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić nedavno je za Danas rekao da koristi od od ovog oslobađanja plaćanja naknade imaju „isključivo oni koji su kroz privatizaciju uzurpirali zemljišta za koja nisu ni dinar platili.“ To bi, kako kaže, ustvari značilo da tajkuni i ostali korisnici državnog zemljišta koji su podneli zahtev za konverziju, neće plaćati naknadu za korišćenje zemljišta, a da bi, s druge strane, potencijalni strani investitori ili neki drugi zainteresovani da eventualno grade nešto u Srbiji, morali da plate za zemljište 25 do 35 odsto od ukupne vrednosti onog što grade. Na ovaj način, smatra Antić, određena grupica dobija mogućnost da po ubrzanom postupku unovči privilegije koje su im usled korupcije i kriminala republičkih i lokalnih vlasti omogućene.