Predlog Zakona o radu krajem januara

 „Javna rasprava teče u drugim vidovima, a Ministarstvu za rad već stižu mišljenja raznih organizacija, pa i nekih sindikalnih čije će primedbe biti razmotrene“, kaže za Danas Zoran Martinović, državni sekretar u tom ministarstvu, i dodaje da od reprezentativnih sindikata nije stigla nijedna zvanična primedba. „Neka dinamika ide u pravcu toga da bi zakon do kraja januara mogao da prođe vladu i bude upućen skupštini ukoliko, naravno, ne bude nekih ozbiljnijih promena ovog kalendara. A u našem ministarstvu zaista nema nikakvih indikatora koji bi mogli ukazivati na to“, kaže Martinović.

Na naše pitanje da li mu je čudno što se oko Zakona o radu u Srbiji umalo nije potukao svako sa svakim, a u ime vlade se izjašnjava jedino Ministarstvo privrede, iako je ministar privrede Saša Radulović neko veče više puta ponovio da to nije njegov zakon, dok se nadležno Ministarstvo za rad ne čuje uopšte – Martinović kaže da je nacrt izmena zakona zajednički predlog cele vlade i nekoliko ministarstava koja su relevantna za ovu oblast. „Naravno, uloga Ministarstva privrede je vidljiva, značajna, oni u svojim javnim nastupima imaju svoju vrstu kampanje, mi to radimo na drugi način“, kaže on. Martinović, dakle, precizira da je u pripremama ovog toliko eksplozivnog zakona Ministarstvo za rad radilo sav formalno-pravni posao.

On smatra da vlada nikako neće odustati od izmena Zakona o radu u delu koji se tiče otpremnina i naknada zarada za vreme plaćenog odsustva, računajući tu i godišnji odmor, jer takva „rešenja postoje u svim drugim zemljama i gde smo mi zakasnili u odnosu na ono što su mnoge zemlje odavno uradile“. Naime, izmenama zakona je predviđeno da se naknade za sve vrste plaćenih odsustava ubuduće obračunavaju kao osnovna zarada plus minuli rad, a ne kao dosad prosek tromesečne ukupne zarade zaposlenog. Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca, jedinog reprezentativnog poslodavačkog udruženja, tvrdi da se naš Zakon o radu jako puno razlikuje od drugih zakona o radu u Evropi i da je u njemu zadržan veliki deo odredbi kojima tu nije mesto, a koje su tu zatečene i zadržane iz prethodnog samoupravnog perioda, te se zato zakon svakako mora menjati. „Tu se podigla velika buka ni oko čega, jer zakon na neki način umanjuje neka stečena prava u javnim preduzećima i budžetskim ustanovama“, tvrdi Atanacković.

Na naše pitanje o kojim se to samoupravnim rešenjima radi, Atanacković podseća na sasvim svež sukob oko isplate 13. plate i tvrdi da to u našem slučaju nije 13. nego čak 14. plata jer obavezan regres za godišnji odmor predstavlja u stvari 13. platu, a isplata takvog regresa uglavnom u Evropi nije obaveza poslodavca. List Danas je malo proverio i skrećemo pažnju čitaocima na jednu analizu koju je 2011. godine, anketirajući 100 nemačkih preduzeća, napravio časopis Bild: gotovo sva su preduzeća zaposlenima o Božiću te godine isplatila „Weihnachtsgeld“ ili, kako to u našem hrvatskom susedstvu zovu, „božićnicu“. Istina, isplata tog božićnog dara nije zakonska obaveza poslodavca, ali je često deo tarifnih ugovora između sindikata i poslodavaca, a u svakom slučaju je gotovo uobičajena. Drugo, u mnogim firmama u Nemačkoj, koja je prihvaćena kao za nas u svemu referentna evropska zemlja, zaposlenima isplaćuju deo godišnje dobiti. Primer Folksvagena je prošle godine zabavio i našu javnost.

Atanacković takođe kaže da ne postoji ni plaćanje toplog obroka, ne postoji čak ni plaćanje onih pola sata za dnevni odmor u toku rada. „U radnom zakonodavstvu Evrope ta pauza je jedan sat, ali nije plaćena, pa je praktično radnik na poslu devet sati, od toga mu je osam plaćeno, a o njegovom je trošku onaj sat kad se odmara“.

Proverili smo i to. Oko dnevnog odmora u toku rada se i u Evropi vode velike rasprave i da odmah kažemo, zakon u Nemačkoj predviđa da je taj odmor obavezan – iznosi 30 ili 45 minuta – ali nije i obavezno plaćen. Dakle, sem u iznimnim slučajevima kada je to sindikat izdejstvovao tokom tarifnih pregovora – pauza za vreme rada ide na teret zaposlenog. Atanacković navodi još neke primere, kao što je recimo plaćanje prevoza, i kaže da je sve to ostalo u zakonu, a možda je i trebalo da ostane jer su „kod nas plate male, a mi još uvek nismo Evropa“, ali da bi zato neke upadljive nelogičnosti svakako trebalo otkloniti, kao što je isplata otpremnina.

Na naše pitanje: da li u Nemačkoj postoje saveti zaposlenih i da li je i to nasleđe samoupravljanja, kao u slučaju vrlo moćnog Bernta Osterloha šefa Saveta zaposlenih u Folksvagenu, Atanacković potvrđuje da postoje, ali on tvrdi prvo, da su se sindikati u Srbiji pri donošenju Zakona o radu 2002. godine protivili uvođenju ovog vida predstavništva zaposlenih i drugo, da su ti saveti u Evropi u nekim slučajevima korisniji poslodavcu nego zaposlenom. „Meni je jedan od osnivača Unije poslodavaca, koji ima firmu u Švedskoj, rekao: Znaš, u Švedskoj poslodavac ne otpušta radnika kad je to potrebno. A ja pitam: kako to, pa ko ga onda otpušta? Pa savet zaposlenih“.