Ja nisam osoba

Zvuči blesavo ili deluje šašavo, ali džabe. Mi nismo osobeni i mi nismo osobe. Ovo nije neka nastrana metafizika, niti nešto u šta možemo ili ne moramo verovati. Već prosta fizička činjenica. Kada je pre 150 i kusur godina Čarls Darvin objavio svoje „Poreklo vrsta“, bistrim, suvislim i uglavnom skromnim pojedincima je postalo jasno da su živa bića evoluirala putem procesa prirodne selekcije. Da su i ljudi samo neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi. Što znači i da smo takvi kakvi jesmo zbog slepih prirodnih procesa, bez namere, promisli i naročitog smisla. Kao i to da se ponašamo kako se ponašamo zbog želje da preživimo i rasplodimo se, koja nam je ugravirana u mozak, mišiće, masnoću i kosti. Dakle, ako smo evoluirali, a jesmo, onda su i naše mentalne karakteristike – um, inteligencija, emocije, svest, sećanja, donošenja odluka i ostalo što nas čini osobom i ličnošću – takođe plod ćoravih fizičkih zakona. I tu stvari postaju nezgodne. Jer naša sposobnost da odlučujemo o svojoj sudbini tada ne zavisi od nas samih, već od našeg nasleđa, od našeg vaspitanja, i našeg okruženja. Mnogi od nas dobro znaju ili bar kapiraju da smo, do određenog nivoa, proizvod ili rezultat naših gena. Dotične bitange od kiselih lanaca u značajnoj meri određuju da li smo visoki ili niski, žgoljavi ili debeli, pametni ili glupavi, opušteni ili nervozni, strejt ili gej, hrabri ili kukavni, vredni ili lenji. Za ono što je naš genom ostavio otvorenim za igru plastelinom – mahom se pobrinulo naše vaspitanje. A ono je zatim definisalo naše vrednosti, stavove, religijska verovanja, razne pripadnosti, i svašta sumanuto ostalo poput kontrole sfinktera i brisanja nosa maramicom. Najzad, za sve ono što nije plod naših gena i našeg vaspitanja, postaralo se naše šire okruženje. To gde smo išli u školu, ko su naši prijatelji, kakvi su naši vršnjaci, i uopšte u kakvom kvartu i kulturi smo odrastali i živeli. Dakle, da smo se rodili u Severnoj Koreji, Švedskoj, Sudanu ili u Saudijskoj Arabiji, bili bismo drugačija osoba. Ili da nas je (pre)vaspitavao otac alkoholičar, odnosno neuronaučnik sa Harvarda. Bili bismo i posve drugačija ličnost da su Mongoli svojevremeno osvojili Zapadnu Evropu ili da su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu. Konačno, ljudi postaju ubice, pedofili ili „biljke“ čim im se siva masa strujno poslaže ili preslaže na određeni nakaradni način. Mozak je samo fizički sistem poput računara, karburatora ili hladnjaka, a njegova arhitektura može da predvidi naše ponašanje mnogo preciznije i bolje od vremenske prognoze. Dodajmo u tu meteorologiju i malčice faktora poput vaspitanja i okruženja – i imamo odgovor na enigmu ljudske egzistencije. Verovatno nije predaleko doba kada ćemo moći da predvidimo ljudsko ponašanje sa 100-odstotnom tačnošću. I okej, ove činjenice možda malo prndače mozak kada se odistinski zamislimo. Pa to onda najradije i ne radimo često, jer ljubomorno čuvamo iluziju o svojoj autonomiji i slobodi. Međutim, sve postaje mnogo dramatičnije kada je reč o našim ličnim odlukama, željama, strastima i ponašanjima, a ne samo o nekakvim genima i kulturi. Naime, mi možda možemo „slobodno“ odabrati da u životu budemo pesnici ili programeri, sociolozi ili kolumnisti. Ali, ovo je moguće samo zato što već živimo u svetu u kojem je neko drugi bio izmislio poeziju i kompjutere, sociologiju ili novinske kolumne. Ili na primer, da bismo bili fanovi lika i muzičkog dela Brusa Springstina, neophodno je, prvo, da postoji Brus Springstin. Drugo, da mi postojimo negde nakon 1973. godine, odnosno u drugoj polovini 20. veka. Treće, da postojimo na nekakvom Zapadu ili na prostoru pod zapadnim kulturnim uticajem. Četvrto, da uopšte postoji i da mi posedujemo nekakav gramofon, kasetofon, CD ili mp3 plejer. Peto, da smo imali nekoga ko će nam na tog Springstina skrenuti pažnju (starijeg brata, kolegu sa studija, muzičkog kritičara, YouTube algoritam?). Najzad, da uopšte možemo da čujemo i da našem slušnom sistemu odgovaraju određene harmonije, akordi i rifovi. Muzički ukus ili odabir plejliste je stvar koju doživljavamo kao nešto sasvim lično i osobeno, kao deo naše slobode, bića i identiteta. A dotični je plod niza bioloških i socioistorijskih faktora u koji smo nesvesno uronjeni. Zastanimo za trenutak i skapirajmo ovu neprijatnu istinu. Sve ono što mislimo da nas definiše kao osobu ili ličnost – nismo slobodno odabirali. Kakvu muziku slušamo i filmove gledamo, koje knjige čitamo, koji fakultet upisujemo, za koga glasamo na izborima, na koje poslove se prijavljujemo, koju hranu volimo, sa kim se družimo, pijemo li radije pivo ili vino, privlače li nas više grudi ili zadnjice. Čak i ako smo naporno dumali i svesno odlučivali, na tu odluku smo mahom predodređeni. Zvuči jeretički, ali tako je. Svaki majušni deo ili komadić našeg života, sve što uradimo, odaberemo, pomislimo, osećamo, volimo, isplaniramo, sve što dovraga jesmo ili što želimo da budemo – zapravo je rezultat stvari koje su uradili neki drugi ljudi pre nas samih. Naši preci čije gene nosimo unaokolo po ćelijama, naši roditelji koji su nas vaspitali, društvene mreže i okruženje u kojem smo odrastali i nešto zaključivali. Naprosto, sve to je već neko bio uradio ili napravio – i ostavio nas pred svršenim činom. Bezbrojni mrtvi i živi ljudi oblikovali su baš svaki molekul koji čini nas same i naše odluke, kao i svet u kojem živimo. „Kako sejemo, tako žanjemo“, zar ne? Pa, ne. Tu su njivu odavno posejali mnogi pre nas. A mi, alavi kakvim nas je evolucija dala, beremo te plodove u masovnom fantazmu o ličnosti, osobenosti i slobodnoj volji. Međutim, naša društva i naše civilizacije počivaju upravo na nepokolebljivoj veri u slobodu volje, odluke i izbora. LJudske zajednice i njihova pravila se zasnivaju na toj jednoj blesavoj, popularnoj i široko rasprostranjenoj zabludi o slobodnim pojedincima, o autonomnim ličnostima, i o konkretnim osobama koje, šatro, postoje. Ništa neobično i kako drugačije? Ako odbacimo zamisao o slobodnoj volji i osobenim bićima, mnogo toga odlazi dođavola. Uostalom, ovo bi moglo da odvede u amnestije raznih terorista, pedofila i bankara, a to ne možemo da dozvolimo. Razumno je pretpostaviti da će nastati haos i jedna generalna skaradnost, ukoliko ne verujemo da ljudi slobodno odabiraju šta će da rade sa sobom, drugima i životom. Istraživanja pokazuju i da ukoliko te vere nema – ili ako verujemo da je sve „božja volja“ – ljudi zaista postaju manje kreativni, maliciozni, zli, depresivni i cinični. Dakle, ako slobodne volje nema, valjalo bi je izmisliti. I upravo to je ono što smo kolektivno uradili.S druge strane, nikakvo znanje o ljudima, njihovom ponašanju i njihovim društvima ne bi moglo da postoji da smo zaista slobodne i istinski osobene ličnosti. Nikakvi naučni zakoni, trendovi, predviđanja ili zaključci ne bi bili mogući, da se insekti nazvani ljudima ne ponašaju tako prokleto predvidivo. Uostalom, samo zadržimo prst na nekom od rijaliti programa – tamo se kriju najdublje istine o tome šta smo i kakvi jesmo. A u poslednjih par decenija, istraživanja o funkcionisanju ljudskog mozga zakovala su dodatne eksere u kovčeg ideje o slobodnoj volji. Biohemija i biofizika mozga menjaju naše ponašanje, što dobro poznajemo svaki put kada se nalijemo alkoholom ili nakljukamo lekovima za smirenje. Pa zivkamo bivše devojke ili nam se svet naprasno učini ružičastim i podnošljivim. LJudsko ponašanje samo je stalno okidanje neurona, koji zatim uzrokuju naše misli i dela, u neprekinutom lancu koji traje od isterivanja iz materice do proterivanja u sanduk. LJudi nisu slobodno odabrali svoje gene i roditelje i okruženja, nisu sami napravili svoje mozgove, a baš ti mozgovi su izvor njihovih misli, osećanja, (zlo)dela i ponašanja. Determinizam ne treba brkati sa fatalizmom, ali prečesto zaboravljamo i to koliku ulogu u našim životima igraju puka slučajnost, okolnost ili sreća. Oblikovani smo stvarima koje su izvan naše kontrole. U principu, mi smo potpuno predvidiva bića. Posve banalna i prilično prozaična. I zbog svega ovoga nismo ni osobeni, ni osobe. Zato nismo naročite ličnosti. Ili to nismo ništa više od mrava u mravinjaku, akvarijumske ribice u akvarijumu, ili od lista na drvetu i u šumi koječega. Naš život nije roman, već samo fragment u romanu čovečanstva. Puka rečenica koja van tog konteksta – ne znači ama baš ništa.I sad, sva ova istinita priča jedan je posve neosoben način da se duboko zahvalim na Nagradi „Stanislav Staša Marinković“. Mojim roditeljima, urednicima, žiriju, Danasu, prijateljima, čitaocima, ljubavima, pa i Srbiji i svetu u proteklih deset godina – koji su me stvorili i oblikovali. Ovo je zaista njihova Nagrada, koliko i moja. A u pitanju nije izanđala i lažno skromna frazetina, već prirodna činjenica. Ni ja nisam ličnost, već plod (ne)srećnih okolnosti. Što me danas čini neobično srećnim. Ali, ni ja nisam imao izbora, osim da pišem kolumne onako kako znam i umem. Baš kao i generički Petar Petrović sa uplatnice, ni Aleksej Kišjuhas nije osoba, već nimalo osobeni skup strasti, nada i želja. Amalgam genetike, vaspitanja i okruženja – prosta grupa ljudi u njemu i ljudi oko njega. I pre svega su ti ljudi unutra i unaokolo krivi ili odgovorni za ovu blistavu Nagradu. Hvala im i hvala vam.