Vučić dao novi rok za bolji život

Vučić se, kako je juče izjavio, nada i da će sledeće godine privredni rast Srbije biti četiri procenta, što bi nas, po njegovim rečima, dovelo na evropski vrh po rastu BDP-a i omogućilo da plate u mandatu buduće vlade dostignu 500 evra. Premijer je uz to dodao i da je skok BDP-a od 2,5 odsto, najveći privredni rast Srbije u poslednjih deset godina.

Iako nema sumnje da je veći privredni rast od projektovanog dobra vest, što važi i za manji deficit od očekivanog, pojedine tvrdnje koje je izneo premijer jednostavno nisu tačne. Recimo, MMF je u aprilskom izdanju svog Svetskog ekonomskog pregleda (WEO) procenio da će prosečna stopa privrednog rasta u našem regionu iznositi 3,5 odsto, što je znatno više od 2,5 odsto, koliko Vučić sada očekuje za Srbiju.

Među zemljama za koje se takođe očekuje da će „prešišati“ Srbiju po ekonomskom napretku su Rumunija (4,2 odsto), Poljska (3,6) i Turska (3,8). Za Tadžikistan se projektuje tri odsto, za Kirgistan 3,5 odsto, Uzbekistan pet procenata, Turkmenistan 4,3 odsto, a za Gruziju 2,5 odsto. Premijer je priznao da bi neke male zemlje mogle da ostvare veći rast od Srbije, ali je njih zbog toga što je Srbija dosta veća zemlja izuzeo iz ove računice. Iako nije precizirao na koje zemlje misli, verovatno se radi o Albaniji, koja očekuje 3,4 odsto, Bosni – 3,0 odsto, Makedoniji – 3,6, Crnoj Gori – 4,7 i teritoriji Kosova i Metohije 3,4 odsto. Dakle, o većini tržišta u našem okruženju.

Vučić je rekao i da je Srbija i u Evropi na putu da postane rekorder po rastu, ali je verovatno zaboravio na Španiju – 2,6 odsto, Irsku – 5,0 odsto, Slovačku – 3,3, Litvaniju – 2,7, Luksemburg – 3,5, Letoniju – 3,2, Maltu – 3,5, Češku – 2,5 i recimo Island – 4,2 odsto.

Druga netačna tvrdnja je da je rast od 2,5 odsto „najveći privredni rast u poslednjih 10 godina“.

Naime, Srbija je prema podacima Narodne banke Srbije 2007. imala rast od 5,9 odsto, a 2008. od 5,4 odsto. Čak je i u postkriznoj 2013. godini ostvarila porast BDP-a od 2,6 odsto. Dakle, ne samo da ove godine neće biti ostvaren najveći rast u protekloj deceniji, već ni u 2017. sa projektovanih četiri odsto nećemo uspeti da probijemo rekord iz 2008. godine.

Ono što jeste tačno je da će ove godine rast biti ostvaren putem investicija i izvoza, što je nesumnjivo kvalitetan vid rasta, naročito ako se uporedi sa pretkriznim povećanjima BDP-a, uglavnom zasnovanim na jednokratnim prihodima od privatizacije. Ono što nije tačno je da je to rekordni rast, da je to dinamični rast i da mu nema ravnog u okruženju i Evropi.

Zanimljivo je i premijerovo obećanje da će plate za mandata sledeće vlade dostići 500 evra. Iako ova tvrdnja deluje pozitivno, ona predstavlja relativizaciju ranije datih obećanja.

Naime, Vučić je u januaru izjavio da očekuje da prosečna plata dostigne 500 evra već 2017. godine. Zatim je u aprilu rok pomerio na 2018. godinu, da bi sada, u junu, rok vezao za naredni mandat. Taj mandat traje četiri godine, što znači da bi najnoviji poslednji rok za „magičnih 500 evra“ mogla da bude 2020. godina. To je pod pretpostavkom da se kurs ne menja, rast od oko pet odsto godišnje.

Tada bismo zarađivali 25 odsto više nego sada, kada je zvanično prosečna plata 400 evra. Ali, samo „nominalno“. Realno, kada se oduzme očekivana inflacija, povišica bi bila otprilike upola manja. Ako se zna da bismo te 2020. sa 500 evra zarađivali tačno pola slovenačke plate iz 2016. i otprilike dve trećine hrvatske, pitanje je da li bi se to moglo nazvati uspehom. Mada je, opet, i to bolje od ovog danas.