„U zatvoru smo se mi, „politički“, uvek držali obaška od običnih kriminalaca, vazda smo o nečemu raspredali ili se dogovarali kako da pariramo upravi“.
p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Ja sam bio oslobođen obaveze na fizički rad, jer sam zbog loma ruke desetak dana pred hapšenje imao stalnu terapiju. Kada sam bio sam, družio sam se sa slikarom Šotrom i jednim živahnim pripadnikom beogradskog podzemlja koji mi je tumačio njihov etički kodeks. Jednom me je jedan od najuglednijih među njima, Iso Lero DŽamba, pozvao na gozbu podele paketa, gde je predsedavao kao plemenski poglavica. Nasamo mi se vajkao zbog neuslišene ljubavi prema curi koja se zove Karmen. Molio me je da je obiđem kad izađem iz zatvora. Desetak godina kasnije, naišao sam na DŽambu kako čuva ulaz u štampariju gde smo slagali „Republiku“. Kaže, čuva gazdu od štrajkača. Za pojasom mu revolver. Video je da mi se smrklo pred očima, pa obeća da će mi sve objasniti. I zbilja, došao je u kancelariju da mi kaže da ništa ne radi na silu, nego politički, objašnjava radnicima da je odsviralo socijalizmu i da ulazimo u kapitalizam. Obećao je nastavak razgovora, ali se više nismo sreli, ubijen je u nekom obračunu u beogradskom podzemlju, pod dosad nerasvetljenim okolnostima.
Svoje inače skromno zatvorsko iskustvo poveravao sam i u dugom razgovoru (i zapijanju po ljubljanskim kafanama) s književnikom Vitomilom Zupanom, koji je raritet po tome što je i bežao iz zatvora ali se i vraćao svojom voljom. Kao i u partizanskom iskustvu samome sebi je bio glavni oslonac. Bila je to prilika da upoznam nekog ko je autentični anarhista. Inače, hapšenje na mitingu pokrenulo je krupnije događaje. Prva potpunija informacija objavljena je u NIN-u, u rubrici pisma čitalaca koju je s retkom umešnošću vodio psiholog LJuba Stojić (ranije urednik Gledišta koji je hapšen i osuđen zbog protesta protiv okupacije Čehoslovačke ocenjenog kao „antisovjetski ispad“). Autor dopisa je Dušan Bogavac, novinar „Komunista“, koji je ubrzo suspendovan s radnog mesta.
Potom je sledila dvostruka reakcija: nekoliko stotina novinara i drugih intelektualaca izrazilo je solidarnost s kažnjenim novinarom, a iz Gradskog komiteta SK, na čijem je čelu bio Slobodan Milošević, pokrenuto je osnivanje više od deset specijalnih komisija za ispitivanje nepodobnih radnji u više listova, udruženja i institucija. Protest je prerastao u formiranje Fonda novinarske solidarnosti, koji je dugo vremena rasturan kroz neobičnu „rekonstrukciju“ a članovi kažnjavani. Fond je izvesno vreme budio nadu u afirmaciju slobodnog novinarstva i uspostavljanje demokratije da bi presahla zamahom populističke revolucije koju je oličavao Slobodan Milošević. NJegov trag je svakome primetan a sećanje na pomenutu nadu čuva nagrada za etičko i hrabro novinarstvo koje nosi ime preminulog Dušana Bogavca, koja se već godinama dodeljuje u Srbiji. Pojavila se izvesna živost i u vladajućim krugovima. Najavljivane su neke promene kojima bi se obuzdalo raspadanje društva i države. Formirane su razne grupe za poučavanja i uspostavljanje stabilnosti sistema. Čak je formirana i grupa podobnih sociologa ali njen rad nije valjano ni formalno prihvaćen u vladajućim krugovima. Bilo je izvesne živosti i među nepodobnim sociolozima.
Napravljen je izvestan kompromis između stručnog i političkog angažmana. Pod okriljem JUS-a formirane su stručne sekcije za proučavanje određenih oblasti, koje je koordinirao Veljko Rus, a o ideološkoj usmerenosti starao se Niko Toš. Organizovani su i javni skupovi i skromna izdavačka delatnost. Ali ova živost je ubrzo jenjavala pod snažnim pritiscima podobnih sociologa koje je najupornije predvodio, takođe sociolog, Stipe Šuvar koji se penjao ka vrhovima partijske i državne hijerarhije. On je znao da s primetnom dozom cinizma žigoše one koji govore o krizi a ne o deformacijama, kao o „krizolozima“ a o onima koji peticijama reaguju na represiju režima, kao o nekakvim avetinjskim „peticionašima“. Kao retko marljiv i metodičan funkcioner vlasti, znao je da iskoristi analitičke službe partije i policije, i široku mrežu doušnika, da sačine „Bijelu knjigu“ u kojoj su popisani autori i dela koja su „nepodobna“. Još zamašnija je bila reforma obrazovanja u kojoj mlade ljude treba pripremiti za konkretna radna mesta a ne za životni poziv.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
