Nemušto su izvođeni dokazi

Angažovane su zamašne policijske snage i uhapšeno je oko 30 ljudi. (Slučajno sam izbegao ovo hapšenje jer sam odranije imao zakazan jedan sličan skup u stanu Jagoša Đuretića sa Dobricom Ćosićem, Ljubomirom Tadićem i Svetom Stojanovićem.) A koliko poznajem uhapšene, mogu da tvrdim da ne samo što nisu činili nikakvu političku organizaciju, nego su i po osnovnim idejama bili veoma različiti: boljševici, trockisti, novolevičari, socijaldemokrate, liberali, anarhisti… Većina je ubrzo puštena iz pritvora, gde je zadržano šestoro uhapšenih. (U pritvoru je ostao Radomir Radović, inače preokupiran sindikalnim organizovanjem radnika; posle izvesnog vremena familija ga je pronašla mrtvog u jednoj vikendici u okolini Beograda; na godišnjicu smrti okupljali smo se na njegovom grobu kao prijatelji koji su tražili objektivnu istragu, bezuspešno.)

Pokrenuta je zamašna istraga koja je obuhvatila preko 200 svedoka o bilo kakvom učešću u opozicionoj delatnosti. Zahuktavao se najspektakularniji montirani politički proces, ne na razvalinama „lagera“ nego, da ironija bude veća, u Beogradu, gde je bio pružen najsnažniji otpor sovjetskom staljinizmu. Lov na „neprijatelje“ izgledao je kao ribolov kočara koji zabacuju toliko moćne mreže koje skupljaju i mlađ po dnu mora tako da se zatire i samo seme ribljeg roda. Najvidljiviji lik ovog procesa, poznatog kao „proces šestorici“ je sudija Okružnog suda u Beogradu, Zoran Stojković, isti onaj koji je tri godine ranije izrekao presudu mojoj knjizi da bi dvadesetak godina docnije postao ministar pravde u vladi Vojislava Koštunice. Uz odgovarajuću medijsku pompu, predstava je zaista izgledala spektakularno.

Menjala se optužnica, nemušto su izvođeni dokazi, optuženi su postajali tužioci… Na kraju, izrečena je simbolična presuda Olujiću, a brutalna Miodragu Miliću, urbanoj legendi Beograda, onom Mići Doktoru koji je svakom radoznalcu obezbeđivao literaturu za proučavanje istorije kritičke misli u svetu i Srbiji. Kada sam saznao da su neki od „šestorice“ Pavluško Imširović, Milan Nikolić i Miodrag Milić stupili u štrajk glađu našao sam se u iskušenju da zatražim pomoć u samom vrhu vlasti. Potražio sam Ivana Stambolića, prijatelja iz studentskih dana, s kojim sam obnovio kontakt nešto ranije u jednom dramatičnom trenutku, prilikom susreta u avionu kojim je prenosio kovčeg s pokojnom kćerkom Bojanom, stradalom u jednoj nedovoljno rasvetljenoj „saobraćajki“ na morskoj obali Crne Gore. Primio me je bez odlaganja i s razumevanjem saslušao. Moju zabrinutost zbog jačanja staljinizma u zemlji protumačio je kao posledicu neosnovane dramatizacije nekih događaja a što se tiče glavne teme, stradanja ljudi u jednom sumanutom suđenju, imam utisak da je to ozbiljno shvatio. Mada ne znam šta je konkretno preduzeo, izvesno je, bez precenjivanja vlastite uloge, da je proces ubrzo okončan, smandrljavanjem. Iskoristio sam priliku da čujem i njegovo viđenje o toku i ishodu njegovog sukoba s tandemom Milošević-Marković, što ga nije naročito brinulo. A kada je i sam „počišćen“ povremeno smo se viđali i normalno razgovarali sve dok nije „nestao“ avgusta 2000, da bi tri godine potom, posle ubistva Zorana Đinđića 2003. godine, Ivanovi posmrtni ostaci bili nađeni u jednom skrivenom grobu na Fruškoj gori, gde su ga ubice zakopale i zasule krečom.

Kao ubice, i Stambolića i Đinđića, osuđeni su visoki oficiri specijalnih delova državne političke policije, „crvenih beretki“. (Uzdrman dodirom s istorijom u kojoj zločini imaju važno mesto, naprosto sam bio primoran da pokušam da razjasnim „slučaj Stambolić“, u jednom opsežnom ogledu objavljenom u Republici koji je lako dostupan pa ne želim ovde da ga prepričavam). U odgovarajućem sudskom postupku sud je utvrdio da su ubice visoki oficiri službe iz samog jezgra vlasti koja brine o bezbednosti države. Povodom ubistva Zorana Đinđića, povremeno je ustalasavana javnost da je posredi ozbiljan problem „političke pozadine atentata“ ali se nije maklo dalje od upozorenja da problem postoji.

Pominjem ovaj fenomen iz završnih faza nadolaženja populističke revolucije da bi bilo jasnije kuda sežu poduhvati u njenim ranijima fazama. Valja, takođe, imati u vidu da ideologija populizma nije u polemičkom odnosu prema slobodarskom poimanju revolucije, o kojem je ranije bilo reči, koje izoštrava pitanje o legitimnosti upotrebe državne sile 1968. godine. Bio je to obračun s tragovima boljševičkog poimanja revolucije.

Nastavlja se