Potreba za ravnotežom

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Boravio sam kod Nikole, bivšeg dalmatinskog partizana, ribara i vinogradara i njegove supruge Vice, brižne, duševne i vazda vedre, poreklom iz trgovačke porodice iz obližnje luke-gradića Polače. Zbližile su nam se i porodice, naročito kada su dolazili na lekarske pretrage ili deca (Ivo, Niko i Pero) tokom školovanja i služenja vojnog roka. Redovno sam s Nikom išao u „ribanje“, veslao, izvlačio vrše, a dolazio sam i van sezone, na berbu i gradnju poveće cisterne. Razgovori su bili beskrajni i iskreni. Slao sam im i sezonske goste iz kruga mojih beogradskih prijatelja. Kod njih sam boravio i mesecima spremajući disertaciju. Oni sami su pozvali moju decu u goste kada sam bio u zatvoru. Sve to trajalo je godinama, dok glavari porodica nisu poumirali, sva trojica od raka, i nisu zaduvali neki vetrovi, koji su me odvraćali (i porukom da sam „četnik“) od mesta koje sam istinski zavoleo.

Kako se zahuktavala smutnja u zemlji, tako je rasla potreba da u sebi potražim izvesnu ravnotežu, da dodirnem dublja vrela i trendove. Ova potreba je narasla u vreme havarije u atomskoj centrali u Černobilu, 1986. Tako sam se zaputio ka jednom drevnom i jednom modernom vrelu istorijskih zbivanja, ka Hilandaru i Parizu.

U Hilandar sam krenuo s kolegama iz Instituta, LJubomirom Tadićem i Vojislavom Koštunicom (vozio nas je svojim autom). Imali smo preporuku Dobrice Ćosića koji je s jednim od najmarkantnijih monaha, ocem Mitrofanom, obnavljao manastirski vinograd. (O čemu su sve razgovarali jedan partizanski komesar i LJotićev prosvetar možemo samo da nagađamo.) Nadležne službe u Solunu su nam najpre uskratile vizu za ulazak na Svetu goru, ali na intervenciju oca Mitrofana ulazak nam je odobren, čak na deset dana, tri više od uobičajenog trajanja. Mitrofan nas je ljubazno dočekao u Kakovu, hilandarskom metohu na teritoriji Grčke. Predao sam mu knjige koje šalje Ćosić i deo obaveznog banatskog bagaža (komad šunke i kobasice) da ne bi skrnavio običaje monaškog života, a potom nas je ispratio do brodića koji plovi za Svetu goru.

Već sam prilaz Hilandaru je prelep. A sam izgled manastira, kao omanjeg grada, deluje impresivno. Boravak među monasima nameće utisak o vekovima oblikovanoj snazi duha, posvećenosti veri i jednostavnom ophođenju, i na liturgiji, u trpezariji i kroz svakidašnje opštenje. Očarala me je i biblioteka, mnoštvom drevnih rukopisa i dokumenata, kao i knjigama novijeg doba, i onih kojih nema u beogradskim bibliotekama, a bez kojih se ne može ozbiljno proučavati nacionalna kultura. Kroz katalog me je, znalački i otmeno vodio bibliotekar Hrizostom, kasnije vladika banatski i žički.

Mitrofan nas je ugostio u svojoj rezidenciji u Kareji, gde stoluje kao prot, poglavar monaške države. Tumačio nam je ustrojstvo manastira i monaške države. Pripovedao nam o svom ratnom i poratnom (emigrantskom) iskustvu. Hvalio je podvižništvo mladih monaha, naročito Serafima (bivšeg studenta filozofije), koji činodejstvuje u obližnjoj keliji Svetoga Save, zavetujući se da će slediti njegov put. Nadahnuto je pripovedao i o novim strujama u pravoslavlju. Pričao je da Hilandarci mnogo cene teološke ideje Pavla Raka, diplomiranog filozofa i klasičnog filologa. (Rak je inače moj višegodišnji prijatelj, još od junskih dana '68. Nisam pitao da li ima u vidu i Rakove kritičke tekstove o etnofiliji, pravoslavnoj jeresi.) Za najviši domet u savremenom pravoslavlju smatra dela Tatjane Goričeve, ruskog doktora filozofije, od kojih je neke lično prevodio. Razgovori su bili dugi, i za vreme obeda, što je znalo da nervira njegovog poslužitelja, Grka, kršnog bivšeg mornara.

Sa Mitrofanom smo obišli bezmalo sve veće manastire (osim Pantelejmona) od kojih su dva najimpresivnija. Manastir Simona Petra je poveća zgrada na visokoj steni nad morem. Zatekli smo ga u jeku obnove, i zgrade i bratstva. Instalirali su i malu električnu centralu. Stigli smo na dan proslave manastirske slave. Probdeo sam čitavu noć dok je tekla zadivljujuća liturgija. Bio je to čudesan spoj molitve, ljubavnog plesa, pesme, baleta i pozorišta zanetih mladih ljudi. Doživeo sam sve to kao emanaciju novozavetnog duha hrišćanstva. (Da je bilo još zadivljenih posmatrača uverio sam se nekoliko dana kasnije kada sam u jednom rumunskom manastiru nadomak Kareje, u trpezariji slušao tonski zapis s opisane liturgije.)

Nastavlja se