Dobijena jedna bitka

Pritekla mu je u pomoć jedna francuska levičarka, Danilova majka. On je u Beogradu studirao arhitekturu i bio veoma zapažen govornik na skupovima „Beogradskog juna '68“. A kada smo osnovali Institut za sociološka istraživanja izradio je korice prve knjige. Ubrzo potom je uhapšen i osuđen kao „trockista“, koliko se sećam, na osnovu prepiske s jednim vršnjakom u Poljskoj čiji je otac takođe bio španski borac. Kada je posle dvogodišnjeg zatvora pokušao da radi kao arhitekta, neke kolege su ga izbegavale jer im, kažu, njegova reputacija škodi pri odlučivanju raznih žirija o konkursima. Bio je prinuđen da napusti zemlju, zahvaljujući pasošu koji je imao kao francuski državljanin. Nastavio je život i rad u SAD; već više godina je profesor univerziteta u Ostinu. Sa njim sam obišao čitav istočni obod grada kanale, klanice, kafane i novoizgrađeni zapadni obod (Defens). Ostali smo prijatelji do ovih dana. (Nedavno mi je ponudio da boravim u pariskom stanu koji mu je zaveštala tetka, ali više nisam bio kadar za duža putovanja.)

Sa zadovoljstvom se sećam načina na koji sam „punio baterije“ i nalazio kakvu-takvu duhovnu ravnotežu. Boravio sam u Parizu i poslom. Naime, posle pobede opozicije 2000. otišao sam na gradilište jedne ogromne fabrike za preradu smeća u električnu energiju, nadomak Pariza. Posredstvom mog ispisnika s dugim razdobljem saradnje, Slobodanom Srećkovićem, bivšim direktorom „Ive Lole Ribara“ iz Železnika a potom „Informatike“, sklopljen je ugovor s francuskim investitorom da ILR proizvede znatan deo postrojenja. I, zaista, jedna grupa inženjera, tehničara i radnika proizvela je i instalirala oko 1.500 tona raznih postrojenja. Naručioci su bili veoma zadovoljni. Rekli su da u Srbiji verovatno nema stručnjaka za najmoderniju kosmičku tehnologiju, ali pokazalo se da su izuzetno stručni i spretni u rukovanju jednostavnijom tehnologijom. Bio je zadovoljan i naš ambasador, Radomir Diklić.

Zainteresovao sam i „naše“ vlasti u Beogradu da iskoriste domaće resurse u podizanju preko potrebnih fabrika za preradu smeća. Obećali su da će se za to založiti, ali nije ispalo ništa, ne uklapa se u doktrinarni model „tranzicije“. Sa smećem sam se suočio i u zemlji. Naime, Skupština opštine Čačak, koja je važila za najopozicioniju opštinu u kojoj vlada koalicija SPO-DS na čelu sa Velimirom Ilićem, odlučila je da instalira smetlište usred najplodnijih njiva na levoj obali Morave, gde se ulivaju tri reke a prolazi i kanal za navodnjavanje (u čijem sam kopanju svojevremeno učestvovao). Seljaci su se uznemirili, uplašeni da neće naći kupce za kupus i druge proizvode sa smetlišta. Zahtevali su promenu lokacije. Ali čelnici lokalne vlasti nisu hteli ni da razgovaraju s delegacijom seljaka. Štaviše, osuli su paljbu na one koji ih „huškaju“, u prvom redu Vericu Barać, inače opštinskog pravobranioca, koja potiče iz jedne partizanske porodice s leve obale Morave. (Pročula se lucidnim i hrabrim govorima u vreme bombardovanja od strane NATO-a, okupila jednu grupu mlađarije i osnovala Parlament građana Srbije, odakle su je istisnuli kadrovi iz NGO Leskovca i Niša, u vreme dok je bila na oporavku od operacije kancera.) Na to je ugroženim seljacima, kako se kaže, „puklo trpilo“, pa su udružili pet mesnih zajednica i pružili otpor. Pokazali su da ne moraju biti poput „vreće krompira“, već su sposobni i sami da se organizuju. Izvezli su traktore i druga vozila na put, blokirali regionalnu magistralu, izazvali reagovanje republičke vlasti i stopirali plan lokalne vlasti. U jednom trenutku je izgledalo da se oko ove afere formira kritička javnost koju su pokretali Republika (i posebnom brošurom) i B-92, koji se ubrzo povukao. Tako je afera zataškana, seljaci iako su dobili jednu bitku, ostali su gubitnici u ratu u kojem pobeđuju junaci kao Velimir Ilić koji se uzdiže kao strateški kadar.

Nastavlja se