Efikasan sistem krijumčarenja

Sol je napustio izbeglički centar i otišao u šetnju. Duž puta kojim se kretao prošao je sovjetski džip noseći četiri vojnika i dva policajca. Šnadov ih je po automatizmu pozdravio a onda se zamrznuo. Upravo je obavestio Sovjete da je bio dezerter.

Džip je zaškripao pri kočenju, i vojnici su počeli da ga jure. Šnadov je trčao kao vetar i bacio se preko cigala zida koje je opkoljavalo sklonište Crvenog krsta. Skinuo je kapu i u dvorištu se pomešao sa stotinom drugih izbeglica. Vojnici su dotrčali prekasno. Sovjeti su tragali za mladim vojnikom sa kosom, a ne za ćelavom izbeglicom. Gubljenje kose na temenu bila je jedina usluga koju su nacisti učinili Šnadovu.

Bila je to opomena u poslednji čas. Sol i Helen su krenuli dalje. Iz Mađarske su otišli u Rumuniju, a zatim u Austriju. Sreća ih je i dalje pratila. „U Austriji smo se sreli s izraelskom brigadom – palestinskom brigadom – 30 000 jevrejskih vojnika koji su služili u britanskoj vojsci. Jedan od vojnika je tu dospeo iz Baranovica, i poznavao je Helen. Oni su tamo pripremali beli hleb i engleski čaj. Mi takvu hranu nismo videli tako dugo. Obezbedili su ženama haljine. Ostali smo u Austriji nekoliko dana.“

Kao uzgred, Jevrejska brigada je vodila vrlo efikasan sistem krijumčarenja. Jevrejske izbeglice su pakovane u vojne kamione i ušunjavale se preko italijanske granice. „Kakve planine! Bili smo u Alpima i videli sunce samo po dva sata dnevno. Bilo je to na staroj austrougarskoj granici, gde se ona dodiruje s Italijom.“ Šnadov tada to nije znao, ali je on putovao sekcijom pacovskih kanala koju su kontrolisali Jevreji.

Kada su Sol i Helen stigli u Firencu, ona je bila u osmom mesecu trudnoće i tako neuhranjena, da je morala da ode pravo u bolnicu. Sol je bio u još gorem stanju. Boleo ga je stomak, imao je krvavu stolicu i žućkaste izlučevine. Sve je upućivalo na dijagnozu moguće intestinalne gangrene, ali nikakvi testovi nisu urađeni. Kada su lekari videli da je obrezan, shvatili su da je Jevrejin. Umesto lečenja, on je odmah prebačen na odeljenje za teško obolele.

„Jasno se sećam sporog okretanja ventilatora. Jedan pacijent je umro ispred mene, i znao sam da je to prostor za umiruće. Odlučili su da me ostave u izolaciji, bez nadzora. Jednostavno, pustili su me da umrem.“ Ali, širom sveta, od Australije do SAD, jevrejske porodice su prikupljale novac kako bi spasle preživele iz Holokausta. Sanduci hrane i retki antibiotici slati su u Evropu. Jedna takva isporuka stigla je baš na vreme za Sola Šnadova.

Jedna od sestara čula ga je kako mrmlja na poljskom jeziku i pozvala mladog lekara koji je iz Poljske došao u Italiju da studira. On je postavio ispravnu dijagnozu i propisao novi lek. Za njega je verovatno platila neka anonimna jevrejska porodica na Zapadu, koja nikada nije saznala koliko je dobro učinila.

„Bol je nestao, a osam dana kasnije sam počeo da šetam – četrdesetak kilograma skeleta. Pre rata sam bio težak 70 kilograma. Ne bih mogao da hodam da mi nisu dali štap. Poljski lekar je dolazio dva puta dnevno. „Možete ići kući“, rekao je on. „Ja nemam kuću“, odgovorio sam. Sol je, međutim, otkrio da je Helen još uvek živa i da su dobili žensku bebu. Zaista je bilo čudo da je dete rođeno živo, nakon svega što je majka izdržala. Helen je bila suviše slaba da bi imala sopstveno mleko, pa je Sol pronašao neke italijanske dojilje. Polako su njih troje počeli da ozdravljaju.

Nastavlja se