Komunisti i fašisti mrzeli kapitalizam

Po Hajeku, decentralizovani oblik privrede, mnoštvo preduzetnika koji se susreću na tržištu gde se tačno znaju i poštuju pravila igre, jeste jedini način da se izbegnu pogubne posledice pogrešnog planiranja. Tako organizovano tržište kroz spontano formiranje cena daje preduslove za uspešno planiranje: to ne znači da će svi preduzetnici uspešno rešiti njegove zagonetke, da će biti uspešni. Premda konkurencija tera sve učesnike da maksimalno pažljivo planiraju svoje investicije, zbog mnoštva nepredvidljivih faktora koji na tržištu deluju (promena preferencija potrošača, nova naučna i tehnološka otkrića, novi resursi, itd.) mnogi će akteri biti neuspešni i moraće da se povuku. Racionalni element tržišne privrede upravo se ogleda u tome što će tržište naterati neuspešne učesnike da prepuste svoje mesto onima koji su u tom trenutku bolje planirali. Time što „kapital prelazi od neuspešnog ka uspešnom preduzetniku“ tržište obezbeđuje da se u relativno kratkom roku koriguju greške i da se raspoloživi resursi maksimalno produktivno koriste.
Nasuprot tome, tamo gde država kontroliše privredne aktivnosti, ispravljanje ovakvih grešaka je sporo i često neadekvatno. Ona će troškove neuspešnog planiranja prebaciti na druge učesnike, na one koji dobro posluju. U ime „društvenih interesa“ država će subvencionisati takva preduzeća i na dugi rok, ne samo smanjiti produktivno korišćenje kapitala već i dati pogrešne signale učesnicima privrednih delatnosti. Tako će postati zapravo nejasno ko je dobro postupio, a ko ne. Iz ovakve prakse sledi da će i drugi učesnici u proizvodnji tražiti njenu zaštitu, uticati na njene arbitrarne odluke – što sve ukupno može dovesti samo do posredovanog haosa, zaključuje Hajek.
Ključna Hajekova teza glasi da sama ideja centralnog planiranja nužno vodi u političku diktaturu. Planiranje vodi ka diktaturi zato što je diktatura najefikasniji instrument prinude i sprovođenja ideala planiranja. Diktatura kao takva je od suštinskog značaja da bi obuhvatno planiranje uopšte bilo mogućno.
Da bi se ostvario plan potpune kolektivizacije u Sovjetskom Savezu i realizovala industrijalizacija zemlje, na neki način su bile nužne i propratne mere – milioni ubijenih ili prognanih ljudi, masovna raseljavanja, sistem radnih logora, zastrašivanje i teror. Koncentracija proizvodnje u Nemačkoj između dva rata bila je replika komandne privrede u Sovjetskom Savezu. Privatno vlasništvo, doduše, nije bilo ukinuto, ali je bilo ograničavano i na različite načine kontrolisano. Preduzetnici su bili obavezni da prodaju svoje proizvode po administrativno određenim cenama, a njihova preduzeća, u cilju veće kontrole i smanjenja konkurencije, terana su da se organizuju u kartele. Nemačka ekonomija bila je podvrgnuta rigidnoj kontroli, fiksiranju cena, politici sledovanja i neefikasnom monetarnom sistemu. Država je preko partije ili posedovala, ili kontrolisala kartele (monopole), određivala njihovu proizvodnju i nadnice. Preduzimači su bili ili pod direktnom partijskom kontrolom, ili su i sami, preko interesnih grupa u kartelima, bili uključeni u proces planiranja proizvodnje. Ideal države – fabrike i ovde je doveden do svog punog značenja: hijerarhijska kontrola od vrha do dna, zabrana slobodnog sklapanja radnih ugovora, potčinjavanje državno-partijskim naredbama, disciplina kasarni i potpuno potčinjavanje jedinki. Ni u ekonomskom smislu stvar nije mnogo bolje stajala: produktivni resursi su isključivo usmeravani u ratnu industriju, opšti standard građana je bio nizak, cvetala je crna ekonomija, direktna robna razmena zamenjivala je normalnu monetarnu razmenu, nije postojalo slobodno kretanje radne snage.
Fatalna privlačnost ideja koje su dovele do ovakvog tipa projekata ogledala se u shvatanju da se istinska društvenost jedinke može zadobiti tek u zajedništvu i organskoj vezi sa kolektivom. A ta veza je moguća samo ako se uguše i potisnu svi oni elementi koji se tom organskom jedinstvu opiru: sistem privatno-vlasničkih odnosa, tržišne konkurencije, političkog pluralizma. Mržnja prema kapitalizmu bilo je ono esencijalno zajedničko što je približavalo komuniste i fašiste.
Nastavlja se