Manji trošak radne snage

Ako mu zaposlenje novog radnika stvara veći trošak od koristi, poslodavac ga neće zaposliti. Ili će ga zaposliti na crno. Poreska reforma treba da smanji trošak radne snage da bi se poslodavac lakše odlučio da legalno zapošljava radnike. Razume se, ovo nije jedina prepreka ka većem zapošljavanju, jer postoje mnoge druge institucionalne prepreke koje mogu da povećaju trošak zapošljavanja, ali predstavlja jednu od najvažnijih. „Pronalaženje razumnog poreskog opterećenja preduzeća predstavljalo je jednu od osnovnih lekcija naučenih u procesu tranzicije tokom devedesetih godina u Istočnoj Evropi. Svetska banka je često preporučivala smanjivanje poreza i širenje poreske osnovice“, navodi se u dokumentu World Bank, Transition. The First Ten Years.

Nikada nećemo tačno saznati zašto se odustalo od smanjenja poreza. Pretpostavljamo da su ključnu ulogu u odbacivanju te ideje odigrali MMF i Fiskalni savet, koji je početkom 2013. godine napustio ideju smanjenja poreza.

Najveću podršku poreskoj reformi davali su ljudi koji nisu bili direktno vezani za ministarstvo ili vladu. Prvi je podršku dao Stros-Kan. Tokom svoje prve posete Vladi Srbije 17. septembra, Stros-Kan je otišao na ručak sa Radulovićem, Miroslavom Milenović i Aleksandrom Stevanovićem. „Radulović mu je ukratko izložio svoj plan o poreskoj reformi. Nakon konstatacije da je to pravac u kome treba ići, Stros-Kan nas je pitao da li ima šanse da se on ostvari. Znao je da se vlade retko odlučuju za smanjenje poreza, jer to može da dovede do još većeg budžetskog deficita“, priča Stevanović.

Da bismo nekako pridobili stručnu javnost za poresku reformu, organizovali smo dva sastanka sa članovima Fiskalnog saveta i uglednim ekonomistima. Prvi je održan 5. oktobra. Sastanak je organizovan oko kratkog teksta „Saveti ministru privrede“, koji je za ministarstvo napisao Vladimir Gligorov. Tekst je predočen ostalima koji je trebalo da ga komentarišu. Sastanku su, osim Gligorova, prisustvovali Ljubomir Madžar, Dejan Šoškić, Kori Udovički, Mihail Arandarenko, Nikola Altipermakov i Branko Radulović. Spisak pozvanih bio je skoro duplo duži, ali mnogi nisu hteli ili nisu mogli da dođu. Iz ministarstva smo, pored Radulovića, prisustvovali Aleksandar Stevanović i ja. Sastanak je trajao pet sati, ali nismo došli do konsenzusa. Osim Arandarenka i Gligorova, svi su bili protiv smanjenja poreza. Čak je i Ljubomir Madžar bio skeptičan u pogledu smanjenja poreza na rad, pa ga je u jednom trenutku Vlada Gligorov potapšao po ramenu i rekao mu: „Ljubo, moram da te podsetim da si ti tržišni, tj. liberalni ekonomista, i da, pošto svaki porez stvara distorzije na tržištu, za tebe smanjenje poreza uvek mora da bude ekonomski opravdano“.

Drugi sastanak održan je 25. decembra. Za njega je uvodni tekst ponovo napisao Vladimir Gligorov. Ovoga puta sastav je bio drugačiji. Došao je Pavle Petrović iz Fiskalnog saveta. Pored njega tu su još bili Milojko Arsić, Ekonomski fakultet, i Danko Brčerević, savetnik u Fiskalnom savetu. I ovoga puta je rasprava trajala nekoliko časova, ali bez uspeha. Članovi Fiskalnog saveta jednostavno nisu hteli da čuju za smanjenje fiskalnog opterećenja na zarade, tvrdeći neprekidno kako bi to dovelo do sloma javnih finansija, te kako je jedini način da oni prihvate smanjenje poreza taj da ga prvo prihvate svi u vladi. „Pošto ga političari ne prihvataju, ne možemo ni mi da ga prihvatimo“ – tvrdili su. Međutim, Savet se nije baš uvek držao ove logike. On je često vladi predlagao stvari koje vlada nije prihvatala. Recimo, od 2012. godine Savet vladi predlaže da prestane sa davanjem garancija za dugove javnim preduzećima. Iako vlada nikada nije htela da prihvati ovaj predlog, Savet ga neprekidno ponavlja u svojim izveštajima. U ovom slučaju prethodni stav političara nije bio bitan da bi Savet nešto predložio. Prethodni stav je izgleda jedino bio bitan kada se dođe do poreske reforme

Kraj