Nije znala kad joj je rođendan

Džejms Vestkot: KAD MARINA ABRAMOVIĆ UMRE

Svojim čuvenim performansima, u kojima je ispitivala granice fizičke i mentalne izdržljivosti, Marina Abramović je izazvala veliku pažnju svetske umetničke javnosti i nalazi se u samom vrhu najatraktivnijih i najintrigantnijih živih umetnika u svetu. Biografija iz pera Džejmsa Vestkota provokativno je, izazovno i zanimljivo štivo poput života velike umetnice o kojoj piše. Najzanimljivije delove ovog životopisa, koji se čita u jednom dahu, prenosimo uz saglasnost izdavača Plavi jahač, sa fotografijama i ilustracijama koje su deo knjige.

Marina je verovala roditeljima da je 29. novembar zaista njen rođendan. Stoga bi se svake godine iznova razočarala što nije bila pozivana da učestvuje u paradama povodom Dana republike, što nije dobijala specijalne poklone i naklonost javnosti, niti priliku da se susretne s Titom, kao što je to bio slučaj sa svom drugom decom rođenom tog srećnog datuma. Blažena podudarnost koju su Marinini roditelji – ili možda samo njena majka – pokušali da uspostave između njihove kćerke i njihove nove države zapravo nije postojala. Marina je za jedan dan bila u raskoraku sa satnim mehanizmom Republike. Tek negde oko desete godine, otkrila je da je njen pravi rođendan, zapravo, 30. novembar.

Danica Abramović, devojačko prezime Rosić, odnedavno udata, s boravištem u Beogradu, zaokupljena izgradnjom nove Republike nakon učešća u partizanskoj narodnooslobodilačkoj borbi tokom rata, bila je na sastanku Komiteta za zaštitu narodnog zdravlja, čiji je bila sekretar, kad joj je pukao vodenjak, 30. novembra 1946. Bila je rešena da radi tokom čitave trudnoće i ponosila se time što je ispunila taj zavet. Kada je rodila Marinu, doktori nisu primetili da nije izašla cela posteljica te je dobila sepsu. Prve godine Marininog života Danica je često poboljevala, ali je bila u prilici da obezbedi udoban oporavak u Švajcarskoj, zahvaljujući svojoj poziciji u partiji i zvanju ratnog narodnog heroja. U to doba Jugoslavija ih je bila prepuna.

Marinu su odveli iz bolnice u veliki porodični stan u kitnjastoj zgradi s liftom, u Makedonskoj ulici u centru Beograda, preko puta redakcije lista Politika, Titovog vernog glasila, a odmah pored gradske radio stanice. Bila je slabašna i bolešljiva beba, i negovala ju je dadilja – domaćinstvo Abramovića oduvek je imalo poslugu – koja je imala i svoju bebu. Marinina baba, Milica Rosić, brinula se što dojiljina beba postaje sve deblja, a Marina sve slabija. Kada je napunila osam meseci, lekari su pogrešno utvrdili da ima tuberkulozu. Milica ju je odvela da živi s njom. U Jugoslaviji je u to doba bilo sasvim uobičajeno da dede i babe preuzimaju maltene svu brigu za svoje unuke tokom prve godine njihovog života, naročito ako su roditelji imali zahtevne poslove, kao što je bio slučaj s Danicom i Vojinom Abramovićem.

Vojo, kako su ga svi zvali – deminutivom njegovog imena – takođe je bio narodni heroj iz rata, koji se borio u Prvoj proleterskoj brigadi. Neposredno posle rata, postao je vrhovni komandant elitne Titove garde, i pratio predsednika na njegovim putovanjima po Jugoslaviji. Danica je posle rata studirala istoriju umetnosti i uskoro se zaposlila u vladinoj agenciji koja je brinula o spomenicima i umetničkim delima za javne i državne zgrade.

Agencija se nalazila na suprotnom kraju grada u odnosu na Miličin stan. Prema svedočenju Daničine sestre Ksenije, Milica je malu Marinu svakog dana nosila kroz ceo grad kako bi Danica mogla da je podoji. Marina, međutim, uporno tvrdi da je nikad niko nije dojio.

Nastaviće se