Odbacivana demokratska rekonstrukcija države

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Osnovna teza jeste, najsažetije rečeno, da se na Kosovu već vekovima reprodukuje model dominacije pod okriljem neke vojne sile otomanske, fašističke ili partizanske koja favorizuje jednu etničku zajednicu a diskriminiše drugu. Ovakav model je mogućno prevazići samo afirmacijom demokratije, odnosno demokratskom rekonstrukcijom Jugoslavije. Takav smer razmišljanja preovladao je na ovom „okruglom stolu“, ali ga je vladajući režim odbacivao. Za demokratsku rekonstrukciju postojeće države založila se i jedna peticija s Kosova, koju je potpisalo oko 20.000 Albanaca.

Peticiju sam odneo u Saveznu skupštinu, ali predsednik nije hteo ni da me primi, već je naložio da sve ostavim na portirnici. A kolege iz prištinske podružnice, koje su poručile nekoliko stotina primeraka pomenute knjižice, uz obećanje da će preuzeti deo troškova njenog štampanja, držali su pakete knjiga u nekom podrumu, tako da ne znam ni da li su ikada stigle do albanskih čitalaca a o participaciji u troškovima nije bilo ni govora. Kasniji razgovori su obično vođeni u promenljivim sastavima i zadobijali mahom estradni karakter. Deo mučnog sećanja tiče se pomenutog Željka Repca, čija je porodica morala da izbegne razaranje Mostara, a on, kada se posle Dejtona vratio i preuzeo staru službu, i ponadao u nove prilike, razočaran je skočio niz stenovitu obalu Neretve, i u drugom pokušaju otišao s ovoga sveta. Kada su se pipci populizma mašili oružja i vlasti, splasnuo je entuzijazam za praktičku demokratsku rekonstrukciju, koji i inače nije bio preobilan. To je pospešila i sve jače izražena skepsa, najviše u Zagrebu, da će na izborima preovladati srpska majorizacija. Zazor od srpske majorizacije lomio je i duga prijateljstva, kakvo je postojalo između Tarasa Kermaunera i mene. Godinama smo se viđali i u Beogradu i u Sloveniji, i satima razgovarali a da se među nama ne ispreči bilo kakva ideološka crta razilaženja.

Zbunjivala me jedna metafora u njegovim objavljenim dnevnicima, gde kaže za mene da „hodam kao Srbin“, samouvereno kao da je sve tlo njegovo. Nisam to komentarisao. Ali me je prenulo kada je objavio, u novinama, da sam korumpirani srpski nacionalista, i da sam dolazio u Sloveniju kao agent drugih srpskih nacionalista. Trgao sam se i pretražio po sećanju šta bi moglo biti povod za takvo etiketiranje. Jedino čega sam se setio jeste da sam u toku jednog od mnogobrojnih razgovora, u vrtu njegove kuće na Krasu (iznad Trsta), nakon njegovog pledoajea za uvođenje slovenačkog jezika u JNA, napomenuo i možda grubo pitao kako bi dejstvovala vojska koja čeka da se izdaju komande na jezicima svih priznatih naroda i narodnosti. Prećutao je moje pitanje, ali je u njemu, izgleda, našao dokaz da ne priznajem slovenački jezik. A da nisam agent srpskih nacionalista mogao se i lično uveriti kada je video da me nema u srpskoj delegaciji koja je došla na pregovore sa Slovencima, u poznatom ljubljanskom hotelu „Pri Mraku“. Lansirana je ideja o „hibernaciji“, dok traje metež.

Beogradski ogranak Udruženja nije se trsio svojim proklamacijama, već je smatrao da proklamovanje demokratije nije preporuka samo za druge, već da treba preuzeti i rizike političke borbe i da moramo sarađivati i sa ljudima prema kojima nemamo lične simpatije. UJDI se pojavio na izborima 1990. i osvojio samo jedno od 250 mesta u Skupštini Srbije. Za poslanika je izabran Tibor Varadi, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu. (I ta minijaturna šansa za javno delovanje umanjena je nastojanjem „autonomaša“ da svojataju to jedino poslaničko mesto u čemu je naročito uporan bio Sergej Flere, tada asistent Novosadskog a ubrzo potom Mariborskog univerziteta.)

Nastavlja se