Šta je dobijeno realnom procenom? Ustanovljeno je da sva ova preduzeća imaju negativan kapital.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }
Drugim rečima, dugovi su bili veći od imovine, što znači da je kompletna imovina preduzeća pripadala poveriocima. U tom slučaju, možete da proglasite bankrot i oterate preduzeće u stečaj, ili da ga prethodno finansijski restrukturirate tako da preduzeće izbegne bankrot. Ali finansijsko restrukturiranje mora da podrazumeva konverziju potraživanja u kapital. To znači da poverioci postaju vlasnici preduzeća u onom procentu u kome imaju potraživanje. (Recimo, poverilac čiji kredit iznosi 20 odsto ukupnog duga postaje vlasnik 20 odsto preduzeća.) Ministarstvo je svuda htelo da izvrši finansijsko restrukturiranje.
Treći korak (3) bio je da se bilansi usklade sa tržišnom vrednošću preduzeća, a potom da se (4) napravi plan restrukturiranja koji podrazumeva konverziju dugova u kapital, tj. preduzeće očišćeno od dugova, i otpuštanje viška radnika koji će dobiti otpremninu iz novouspostavljenog tranzicionog fonda. Nakon toga se pravi (5) unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) koji se poveriocima (tj. novim vlasnicima) nudi na prihvatanje. Ako ga oni prihvate, na scenu stupa Fond za razvoj koji daje kredit za obrtna sredstva za jednu godinu da bi taj plan mogao da se realizuje. Očišćeno od dugova, preduzeće tada počinje da posluje na zdravim nogama, tražeći istovremeno kupca. Ako takvo preduzeće nije u stanju da funkcioniše u narednih godinu dana i, ako neće niko da ga kupi, ono odlazi u stečaj.
Privatizacija koja je kod nas sprovedena u periodu 2001-2013. godine najvećim delom je problematična upravo zbog toga što su preduzeća prodavana a da nisu prošla ovih pet koraka. Tako su preduzeća prodavana sa velikim dugovima (koje je uglavnom preuzimala država), nerealnom vrednošću nekretnina, opreme i zaliha, itd.
Da bi se sve ovo sprečilo, ministarstvo je tražilo da sva preduzeća naprave lične karte i pre nego što se zakon usvoji. Agencija za privatizaciju zahtevala je od svakog društvenog preduzeća da dostavi ličnu kartu, a ministarstvo je isto to tražilo od javnih preduzeća. Javna preduzeća se naravno nisu privatizovala, ali pošto su neprekidno tražila subvencije, ministarstvo je odlučilo da svaku subvenciju uslovi izradom lične karte. Lična karta je bila uslov ne samo za subvenciju, već za razgovor između ministarstva i preduzeća po bilo kom pitanju (kao što su zaostale zarade, dugovanja, potraživanja, pripreme za privatizaciju, pronalaženje strateškog partnera, itd.).
Za najveći broj ovih preduzeća izrada ličnih karata bila je guranje prsta u oko. Uprave tih preduzeća su uživale u haosu u kome niko, sem njih, nije znao šta preduzeća poseduju i kolikom imovinom raspolažu. Lična karta je trebalo sve to da iznese na videlo. Ministarstvo je sve lične karte javno objavilo na sajtu. Kada sam proverio poslednji put 15. oktobra 2014, lične karte za javna preduzeća (zajedno sa ocenama) i dalje su stajale na sajtu Ministarstva privrede (http://www.privreda.gov.rs/pages/issue.php?id=9942). U februaru 2016. godine, stranica više nije postojala. Otpori izradi ličnih karata počeli su odmah, najčešće pod izgovorom da preduzeća nemaju potrebne stručnjake koji će proceniti imovinu ili da nemaju vremena da se time bave. Preduzeća kojima trenutno nije ništa trebalo od ministarstva, vlade ili agencije jednostavno nisu slala ništa. Ostali su počeli da se bune. Među njima je najglasniji bio Blagoje Spaskovski, direktor „RTB Bor“, bivši član SPS-a i URS-a.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
