Spektakl velikih stranaka

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Najpre se odvija spektakl koji upražnjavaju velike stranke: posteri na velikom ekranu, puno svečanih gostiju, muzika trešti, cure i mladići im u koloni donose cveće, nižu se pozdravni govori, teče vreme, sve ga je manje za tzv. radni deo. I već na njegovom početku predlažem da se promeni predloženi dnevni red koji predviđa da se prvo bira novo rukovodstvo a tek potom razmatra izveštaj o radu dosadašnjeg, što izgleda neobično i nelogično. Predlog se odbija ubedljivom većinom glasova.

I još jednom sam govorio, o potrebi da se razjasni otkuda to da poslanici GSS podržavaju predlog DS da se izbori u jednom važnom organu u sferi medija vrše kršenjem zakona, a GSS važi za stranku koja ozbiljno drži do načela vladavine zakona. Neko od etabliranih funkcionera objasnio je da je reč o razmeni usluga, otprilike ovako: mi smo glasali za jedan njihov predlog a oni su glasali za jedan naš predlog. Saglasnost s načelima nije ni pomenuta. Oglušila se i predsednica Skupštine iz redova GSS, Nataša Mićić (kasnije predsednica i GSS i čitave Srbije, te funkcioner druge partije, LDP, u koju je utopila svoju bivšu stranku).

Čuli su se žamor i poneko dobacivanje da nema vremena za debatu, da žure kući. Jedan delegat iz unutrašnjosti žalio se ne samo na vremensku stisku nego i na to da nema razumevanja za teške uslove političkog angažmana u provinciji, gde, kaže (da izvinite) „moraju se i govna jest“. (O omrazi Beograda, posebno „kruga dvojke“ moglo bi se puno razmišljati i govoriti.) Nadglasan sam ogromnom većinom. U takvoj stranci više nisam želeo budem. Povukao sam se bez buke, kao ranije iz SK. (Zanimljiva je pojedinost da su u mojoj partijskoj karijeri važnu ulogu imala dva šefa države, Milan Milutinović i Nataša Mićić, koja ga je nasledila, čovek može da pošašavi od fantaziranja o svojoj važnosti.). To što sam van političke stranke ne spasava me od stigme koja me prati kao sumnjivog čak i opakog političkog lika. Kako? Kao saradnik univerzitetskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju bio sam izabran za člana Saveta BU, pošto se povukla Zagorka Golubović, jer više nije mogla da podnese duele s njegovim predsednikom Mihailom Markovićem. Nerado sam prihvatio tu ulogu, ali sam verovao da ima smisla angažman u toj uglednoj akademskoj ustanovi. Očekivao sam surovu realnost dominacije režimskih kadrova, ali su očekivanja nadmašena, pre svega pompom koja prati tu dominaciju, i medijskom nametljivošću. Recimo, mesto na kojem je sedela Mira Marković bilo je naprosto pretrpano TV kamerama, tako da je sala za sednice bila nepregledna i jedva prohodna. Impresivna je bila i sinhronizacija nastupanja režimskih kadrova. Iritirale su me asocijacije na dresuru, o čemu sam otvoreno govorio, uprkos primetnom besu prisutnih. Retko sam govorio i usamljeno glasao, uz ignoranciju većine. Slično su prolazili i drugi zastupnici kritičke misli. Naročito je imponovao, razumnim i dostojanstvenim nastupima akademik Milan Kurepa.

Nekako smo i mi iz manjine počeli da se okupljamo i razgovaramo o pripremama za sednice. Međutim, usledila je, svakako ne samo iz bojazni od nas, energična mera vlasti, zakonom je ukinut stari način izbora Saveta, i ponovo su kadrovi probrani. U Savetu je postojala i jedna grupa studentskih predstavnika. Oni su imali svoje sporove s predstavnicima vlasti, ali i neke aranžmane u koje nije jednostavno proniknuti. Podržavao sam mnoge studentske inicijative i konkretne zahteve, ali nisam razumevao na kakvoj platformi počivaju i zašto insistiraju na svojoj izdvojenosti od delovanja drugih ljudi, i onda kada im, objektivno posmatrano, idu u prilog. Imao sam potrebu da o tome razgovaram sa studentima. Radi toga sam otišao, gde ću drugo, na skup studenata na Filozofskom fakultetu, gde sam nekada radio, i zamolio da mi daju reč.

Nastavlja se