Šteta od osam milijardi dinara

Na celu stvar je stavljena tačka kada je 16. jula 2015. godine Skupština Srbije usvojila Zakon o konverziji građevinskog zemljišta. Pun naziv glasi Zakon o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu Društvena preduzeća su dobila pravo da pre privatizacije izvrše konverziju zemljišta i potom ga prodaju po tržišnoj ceni. Međutim, cena koja je za ovo plaćena bila je paprena. Član 6 (stav 2) tog zakona omogućio je svim novim vlasnicima koji su u prethodnih 15 godina kupovali društvena preduzeća zbog zemljišta da ga konvertuju u vlasništvo – besplatno. Dakle, iako se u samom nazivu zakona kaže da će konverzija biti izvršena uz naknadu, za sve slučajeve privatizacije pre donošenja ovog zakona to će biti moguće bez naknade. Milan Beko, sa kojim se grad Beograd sudi od 2009. godine, zbog konvertovanja zemljišta na kojem se nalazi preduzeće „Luka Beograd“ dobiće ovim zakonom zemljište besplatno.

Za vreme vladavine Demokratske stranke u Srbiji i Beogradu, donesen je zakon o planiranju i izgradnji kojim se predviđalo da novi vlasnici moraju da plate naknadu za pretvaranje zemljišta koje su dobili za džabe u građevinsko zemljište. Ovaj zakon je omogućio gradskoj vlasti i javnom pravobraniocu da vodi višegodišnji spor protiv Milana Beka o zemljištu na kome leži „Luka Beograd“.

Isti je slučaj sa svima ostalima koji su u poslednjih 15 godina kupovali preduzeća na aukcijama i tenderima zbog zemljišta, a ne zbog proizvodnje.

Procenjena šteta ove 24 sporne privatizacije iznosi 8 milijardi dinara. To je novac koji je izvučen iz budžeta Republike Srbije. Da stvari budu još beznadežnije, sa praksom spornih privatizacija se nastavlja. To pokazuju slučajevi „Industrije precizne mehanike“, „BD Agro Dobanovci“, i „DP Trajal Korporacije Kruševac“, ili „Avala filma“ iz 2015. godine.

***

Poreska reforma je veoma važna za efikasno funkcionisanje jedne privrede, jer ako ministar finansija ne ume da nađe pravu meru poreskog opterećenja, porezi mogu potpuno da uguše privrednu aktivnost. S druge strane, ako su porezi preniski (ili ih nema), država ne može da obezbeđuje javna dobra i vodi socijalnu politiku. Mene ovde interesuje ovaj prvi aspekat poreske politike. Nerazumno visoki porezi su jedan od glavnih uzroka lošeg ekonomskog učinka privrede Srbije. U ovoj glavi razmatram dva suprotstavljena pristupa poreskoj reformi: onaj koji je zagovaralo Ministarstvo privrede i koji je podrazumevao smanjenje poreza, i onaj koji su zagovarali Ministarstvo finansija i Fiskalni savet, a koji je podrazumevao povećanje poreza i ostalih fiskalnih nameta. Prvi je brzo odbačen, a drugi se primenjuje i danas. Efekti drugog, kojeg je usvojilo Ministarstvo finansija, dve godine nakon uvođenja, jasno se vide: realni poreski prihodi padaju iz godine u godinu (odeljak 50).

Već na prvom sastanku kabineta, održanom 15. septembra 2013. godine, Radulović nam je izložio četiri tačke na kojima je trebalo da se bazira politika ministarstva u narednih nekoliko meseci:

smanjenje poreza i doprinosa na rad;

deregulacija (strukturne reforme);

novi zakoni o privatizaciji i stečaju;

rešavanje problema loših kredita u privatnim bankama.

Svi elementi, osim poslednjeg, na ovaj ili onaj način nalaze se u ekspozeu koji je Ivica Dačić pročitao pred poslanicima Skupštine Srbije uoči izbora rekonstruisane vlade 30. avgusta 2013. god. Svi oni trebalo je da na različite načine omoguće privredni rast i spreče rasipanje javnih para (čime se indirektno rešava pitanje budžetskog deficita). Tačke (1) i (2), smanjenje nameta na rad i deregulacija (fleksibilnije otpuštanje i zapošljavanje), trebalo je da podstaknu preduzetnike da počnu da zapošljavaju novu radnu snagu. (Prema anketi o radnoj snazi iz oktobra 2013. godine, 24 odsto ukupno aktivnog radnog stanovništva bilo je nezaposleno. To je u tom trenutku bila jedna od najviših stopa nezaposlenosti u Evropi. Iznad nas su bile jedino Grčka, Španija, i sasvim razumljivo – Bosna i Kosovo.)

Nastavlja se