Stvorio je legendu o samom sebi

Jay S. Jacobs: DIVLJE GODINE: TOM WAITS – muzika i mit

Ova biografija je dirljivo slavljenje jednog čoveka i njegovih mitova. U prvoj detaljnoj biografiji Toma Waitsa, Jay S. Jacobs prati sudbinu jednog od najeminentnijih američkih umetnika, čoveka koji veoma ceni privatnost i čija karijera prikazuje neobičan niz pobeda i poraza, lepote i uvrnutosti. U potrazi za ljubavlju i ličnom srećom, Waits je stvorio jedinstveno muzičko delo koje postaje sve čudnije, riskantnije i emocionalno angažovano. Knjigu je objavila izdavačka kuća Dereta, a prevela Ana Miletić. Uz dopuštenje izdavača prenosimo najinteresantnije odlomke.

Kelnerica, koja je ostarila pre vremena, sedi sama i pokatkad baca pogled ka gazdi te rupe. On povremeno daje znak da mu se dopuni čaša i nastavlja da zuri u pohabanu, izlakiranu površinu šanka i mehuriće u svojoj čaši.

Ovakvi scenariji većini ljudi padnu na pamet kada pomisle na Toma Waitsa. Svet u dva ujutru, u kojem se obespravljeni bore da zaborave mala životna poniženja. Ovde je ljubav nestalni ideal. Snovi se nikad ne ostvaruju, ali se neumorno stvaraju, kao uteha, kao način da se prebrodi noć.

Tom Waits je priznati pesnik mornara željnih kuće, putujućih trgovaca bez sreće, igračica – svih koji sklonište od razočarenja traže na dnu čašice. Waitsova vizija je američka gotika gubitnika, izgubljenih duša i karnevalske bratije. Ovakva vizija pokreće umetnikovo razumevanje ovih ljudi. On odbija da ih gleda sa visine. Neki od njegovih kritičara rekli su da je sentimentalan prema njima, ali je to retko kad baš tako. Waits obično poštuje svoje likove zbog, a ne uprkos, njihovih mana i slabosti. Preživljavanje u teškom, hladnom svetu za njega uvek poseduje neku sirotinjsku plemenitost. Najveća hrabrost nekada je u tome da se ostane na svom putu, držeći se svojih snova i ideala.

Waits je izjavio za Newsweek 1976: „Postoji opšta usamljenost koja se samo širi od obale do obale. To je kao opšta iščašena kriza identiteta. To je tamna, topla, opojna američka noć.“1 Upravo to je ono što opija Toma Waitsa više od bilo čega. Ne alkohol, ne droga, ne slava, niti bogatstvo… ali možda ljubav. Inspirišu ga i izazivaju beskrajne mogućnosti, očaj, iznuđeni kompromisi radi preživljavanja ili prilike da se ugrabi malo sreće.

Ironična crta u karijeri Toma Waitsa ogleda se u tome što je od trenutka kada je pronašao sreću, ljubav i trezvenost, njegova muzika postajala sve eksperimentalnija. Počev od Swordfishtrombones iz 1983. godine, njegov izraz je postajao sve elementarniji i senzualniji. Uobičajena melodijska pravila i klavirski instrumentali njegovih ranijih albuma ustupili su mesto daleko radikalnijem zvuku.

Album Mule Variations iz 1999. godine zaokružio je potom Waitsov projekat. Dva ekstrema njegove muzike – džez salonske balade i uvrnuta muzika iz pakla, mešavina stilova Harrya Percha i Bertolta Brechta – spajaju se u jedinstvenu celinu koja oduzima dah. Dobijao je sve više odličnih kritika za svoj rad. U međuvremenu, Waits je odustao od izgleda urbane hipi protuve, preporodivši se kao fini, zadovoljni, pomalo ekscentrični gospodin farmer, suprug i otac.

Dok su njegova muzika i njegova ličnost prolazili kroz transformacije, Waitsov fokus je nepromenjeno ostao na običnom čoveku. Postojanost njegovih tema, kupcima nosača zvuka govorila je da se malo toga promenilo. „Čini se da imam jaku reputaciju“, priznao je Waits piscu Marku Rowlandu 1993. godine, „ali se moje ploče slabo prodaju. Kao da su mnogi kupili jednu ploču ili davno čuli neku, primetili su me, pa više ne moraju da me slušaju: ’O, taj tip. Onaj sa dubokim hrapavim glasom? Znam ga. Peva o jajima i kobasicama? Ma, jasno mi je.’

Čak i sam Waits priznaje da je stvorio toliko moćnu legendu o sebi da mu je ponekad teško da razlikuje stvarnost od mašte – elemente stvarnog života od onoga za šta je pomislio da bi u nekom trenutku moglo da bude kul priča. Waits je veoma duhovit čovek i rođeni zabavljač. Kada daje intervjue, saopštavanje istine mu nije ni izbliza toliko važno koliko ispredanje priče. Rado će ispričati i očiglednu laž ako to priču čini zanimljivijom ili šaljivom. Ponekad kao da ga motiviše želja da prekine monotoniju stalnog odgovaranja na ista pitanja. Waits je jednom prilikom rekao Gavinu Martinu iz New Musical Express-a: „Mrzim što to moram da kažem, ali intervjui za muzičke časopise lete u kantu dva dana pošto su pročitani. Ne obavezuju. Ne zaključavaju se u neki sef pa da imaš obavezu prema onome što izgovoriš.“

Naravno, Waits ne priča priče samo da bi zabavio sebe i svoju publiku. Služe mu i da se zaštiti. Jer, iako veoma otvoren, on isto tako voli i svoju privatnost. Dopustio je da nekoliko činjenica iz njegovog ličnog života procuri u javnu arenu; te detalje iz svoje prošlosti koje, samo povremeno, pomene, umanjuje i odbacuje. Delići informacija, kao što je ime njegove majke (Alma) ili gde je išao u školu („Hilltop junior and Senior High Schools“ u Ćula Visti, Kalifornija), iskopani su – uz poteškoće i uprkos Waitsovim nastojanjima da ih sakrije – ali ionako ne pružaju bog zna kakav uvid. Priče koje je Waits izgradio oko sebe, kao zaštitu, obavile su svoj posao. Ako hoćete da razbesnite Toma Waitsa, samo zabadajte nos.

Nastavlja se