Sva svojstva populizma

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }a:link { }

Sve više se verovalo u izbaviteljski populizam. Pošto su sve nevolje ljudi tumačene kroz vezu s nacijom, polagale su se i nade da je u njoj i spas. Ako sporije napreduješ u službi ili gubiš radno mesto, ako živiš u kraju koji stagnira, ako ne zarađuješ dovoljno, ako uopšte imaš manje sreće, sve se prelamalo kroz prizmu pripadnosti etničkoj zajednici. Tako se uzdiže i napreduje ili stagnira, nazaduje, pa i nestaje. Populus je prirodna pojava a ne tamo neka veštačka tvorevina, politička ili kulturna. Kao nekakva grandiozna, večna materica koja obezbeđuje život i trajnu vezu predaka, savremenika i potomaka. Reč je o organskoj celini u kojoj se stapaju pojedinac, porodica, bratstvo, pleme, društvo i država. U tom krugu sva dešavanja izgledaju sudbonosno.

Svojstva populizma ne mogu da se zahvate jednim pogledom, ma koliko pronicljivim. Potrebno je duže i pažljivije posmatranje i temeljitija analiza. Ponekad se poistovećuje s nacionalizmom, koji jeste deo populizma, ali samo deo, koji može biti i samo simptom koji se ne oblikuje kao celoviti fenomen. Kao što „socrealizam“ u umetnosti nije isto što i staljinizam, tako je i „nacrealizam“ (na primer „Nož“ Vuka Draškovića ili Knjiga o Milutinu Danka Popovića) samo simptom nadolazećeg trenda a ne i pojava u celosti.

Postoji još jedan momenat važan za objektivnost istraživanja. Naime, populizam o kojem je ovde reč nije originalni izum s jugoslovenskog tla, primetan je drugde, ali ne toliko multiplikovan – u osam pojedinačnih izdanja – kao u nas. A bitno je i njihovo uzajamno delovanje. Recimo, populizam Slobodana Miloševića nije vremenski prednjačio, pre njega su se pojavili slovenački, hrvatski i albanski oblik, ali su oni tek s njegovim usponom dobili na snazi, i pojedinačno i skupno.

Ovde populizam pominjem kao dubinsko zbivanje da bi se bolje razumela površinska događanja o kojima će biti reči.

Od konkretnih događaja pomenuću najpre povratak „grupe profesora“ na univerzitet. Ali to ne treba bukvalno razumeti. Naime, MOR (Međunarodna organizacija rada) zahtevala je, ubrzo posle Titove smrti, od Jugoslavije da rasvetli čitav slučaj, jer ako je „grupa profesora“ udaljena s univerziteta iz ideoloških i političkih razloga, treba poništiti svojevremeno ratifikovan ugovor koji zabranjuje političku diskriminaciju u radnim odnosima.

Budući da bi tako nešto bilo porazno za zemlju koja drži do svog ugleda u svetu, vlast je pokrenula sve svoje resurse da izbeg ne bruku. Najpre su pokušali da zabašure čitavu stvar. Potpredsednik vlade i resorni ministar pozvali su svakog člana pojedinačno (valjda da se ne bi priznalo postojanje grupe koju je konstruisao režim ili nekakvo partnerstvo s vlašću) da se ponudi pojedinačno zapošljavanje u različitim institucijama, što ni ranije nije prihvatano (na to je samo Inđić pristao). Kao poslednji u razgovoru (tako sleduje po rangu u važećoj hijerarhiji) primetio sam izvesne znake zabrinutosti kod funkcionera vlasti, pa sam pomenuo, kao mogućnost, zapošljavanje ne nekom univerzitetskom institutu. Usledilo je, ubrzo potom, ekspresno proglašenje postojećeg Instituta društvenih nauka za univerzitetsku ustanovu, s tim da se u jednoj njenoj postojećoj organizacionoj jedinici formira podjedinica koju čini „grupa profesora“ koja bi kasnije prerasla u samostalnu jedinicu. Imenovan sam za v. d. upravnika takve jedinice. Pregovarao sam s nadležnim funkcionerima i posle silnih natezanja pronađene su izvesne raštrkane prostorije, nešto novca za plate i pokrenut je postupak preimenovanja univerzitetskih u institutska zvanja.

Nastavlja se