Udovoljavanje svakom Sadamovom hiru

Nemo je posmatrao kako strane rakete, tenkovi, fabrike za proizvodnju otrovnog gasa i bojeve glave bivaju sipani u ruke njegovih neprijatelja. A sada je američki predsednik stajao po strani dok je Izrael bio bombardovan. Šta se desilo sa njihovim američkim saveznikom? – pitali su se Jevreji. Sadam je pitao istu stvar. Mislio je da njegovi prijatelji u kompaniji Behtel mogu pokolebati celu američku vladu. Možda je njegovo poslovanje sa Behtelom bio jedan od razloga zbog kojeg je mislio da su Amerikanci bili slabi. Godinama unazad kompanija je bila spremna da udovolji svakom njegovom hiru. Nažalost po Sadama, Behtel se upravo tada suočio s ozbiljnim problemom. Početkom 1988. godine, samo dve godine pre nego što je Irak napao Kuvajt, Behtel se našao upleten u skandal koji se vrlo direktno fokusirao na Izrael i na iračke poslovne interese kompanije. Poreklo afere može se pratiti sve do 1984, do „zamršene šeme kojom je trebalo ubediti iračku vladu da se izgradi naftovod vredan milijardu dolara“.

U vreme kada su, 1988. godine, federalni istražitelji sondirali skandal Behtel-Irak, postalo je jasno da je podmićivanje glavna meta istrage, usredsređena na to da li je Behtelov predstavnik pokušao da kupi uticaj na izraelsku vladu. Skandal je pokazao koliko je uticajno prožimanje Behtel korporacija imala u odnosu na odluke potpredsednika Buša, i koliko je dugo trajao Dalsov princip „okretnih vrata“. Behtelov uticaj je prodro i dalje, od CIA-e i Ministarstva odbrane do Ministarstva pravosuđa. Odnosno, kao što je jedan poslovni magazin komentarisao ovaj skandal, „autoritet vrhovnog pravobranioca Edvina Miza može biti doveden u pitanje. Isto tako i Behtelov ugled“. „Ispostavilo se da je, baš kao i Džordž Šulc i Kaspar Vajnberger, Miz imao bliske veze sa Behtelom: on je, zapravo, delovao kao advokat te kompanije. Takođe je bio i blizak prijatelj sa saudijskim ambasadorom u Sjedinjenim Državama.

Ideja o iračkom naftovodu nastala je 1984. godine, upravo kada je skandal Al-Kasar-Iran-kontraši-BCCI, koji je postao uklet za Regana i Buša tokom sledeće decenije, takođe bio na radnom stolu. Bilo je to vreme pada cene nafte, čime su naglo zakočeni visoko profitabilni „superprojekti“ koje je nekoliko zemalja Bliskog istoka ugovorilo sa Behtelom kao izvođačem radova. „Naftovod, koji je trebalo da teče od severnih naftnih polja Iraka pa preko Jordana ka Crvenom moru, izgledao je kao pouzdan način da se ojača Behtelov biznis.“

Ova šema je dobar primer kako su Jevreji bili potrošna roba pri svakom koraku. Dok se na jednom kraju Reganove Bele kuće marljivo zakuvavao plan da Izrael bude žrtveni jarac operacijama oružje-za-taoce u iransko-kontraškoj transakciji – plan kojeg je inspirisao jedan od Izraelovih najvećih neprijatelja, Sirija – drugi kraj je planirao kako da se obogati preko još jednog izraelskog smrtnog neprijatelja, iračke vlade Sadama Huseina.

Problem je, međutim, bio u tome da je 1985. godine dogovor oko izgradnje gasovoda između Behtela i Sadama Huseina postajao upitan, budući da se Husein uplašio da bi mu Izrael mogao najpre dozvoliti da spiska milijarde na izgradnju, a zatim i da potom sve jednostavno zaustavi, baš kao što se dogodilo i u slučaju nuklearnog reaktora iz 1981. godine. Behtel je, ukratko, mogao da užasnuto posmatra kako njegov planirani profit otiče niz cev. Pa budući da je imao veoma lošu reputaciju u Izraelu, bio mu je potreban neko „ko je imao jake veze s izraelskom vladom“. Čovek kojeg je Behtel unajmio u pokušaju da utiče na Izraelce bio je Brus Rapaport, koji je, takođe, bio i potpuno bez stvarnog znanja uključen u posao prodaje oružja Iranu 1985. godine. Ispostavilo se, štaviše, da je Rapaport bio i jedan od bankara Olivera Norda u okviru takozvanog „prvog kanala“ koji je išao preko Amirama Nira.

Nastavlja se