Optužnica za ubistvo Slavka Ćuruvije spremna, hapšenja sledeće nedelje

Nalog za akciju je stigao iz samog vrha državne bezbednosti, a dovršenje optužnice za ovaj slučaj – jednu od najmračnijih nerazrešenih tajni Srbije iz vremena režima Slobodana Miloševića i Mirjane Marković – postalo je moguće “nakon što se pojavio svedok koji je pokrenuo celu situaciju”.

Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić u izjavi za Danas izrazio je nadu da će slučaj ubistva Slavka Ćuruvije, koji datira još od 11. aprila 1999. godine, konačno biti razrešen.

„Ne mogu da komentarišem nezvanična saznanja iz istrage, ali uveren sam da će ubistvo novinara Ćuruvije, u tužilačkom smislu, a nadam se kasnije i u sudskom, posle skoro 15 godina biti rešeno. U Srbiji niko nema prava da ubija ljude i napokon će postati jasno da je Srbija zemlja u kojoj zločini ne ostaju nekažnjeni“, rekao je Vučić juče našem listu.

OBEĆANJA VLASTI

Svaka vlast od demokratskih promena 2000. obećavala je rešavanje ubistva Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin. Na vlasti su bili i Demokratska stranka, i Demokratska stranka Srbije, i G17 plus, i SPS, i SPO, i Nova Srbija, i Nova demokratija… Od tada je proteklo skoro 15 godina. Ubice nisu pronađene.

Slavko Ćuruvija ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999, u jeku NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Ubistvo je izvršeno oko 17 časova u Beogradu, u Svetogorskoj ulici (u to vreme Ive Lole Ribara), u prolazu ispred broja 35, gde su se nalazile prostorije marketing službe Dnevnog telegrafa, a na četvrtom spratu i stan u kome je Ćuruvija živeo.

Ubice su u Ćuruviju ispalile 17 metaka, a zatim ga „overile“ i jednim pucnjem u glavu. Sa njim je tada bila njegova nevenčana supruga, istoričarka Branka Prpa. Kasnije je pričala: „Slavko me je držao za ruku. Pomislila sam da je vjetar počeo da duva, da se digla ogromna prašina, posle se ispostavilo da to meci udaraju o zidove. Slavko je počeo da pada, još uvek me držeći za ruku. Mislila sam da se sapleo. Napola sam se okrenula i na tren ugledala čovjeka u crnom, a neko drugi mi je prišao s leđa i udario me u glavu. Dok sam ležala pored Slavka, prišao je onaj prvi i pucao mu u glavu“, ispričala je Prpa krajem juna 1999. za nedeljnik Vreme.

Na vlasti u Srbiji je bila koalicija SPS, JUL i SRS. Takozvana crveno-crna koalicija.

RUKOPIS DB-a

Sumnja za Ćuruvijino ubistvo je odmah pala na Državnu bezbednost i tada vladajući bračni par – Slobodana Miloševića i Miru Marković. Na čelu DB-a bio je Radomir Marković, koji je uhapšen u februaru 2001. Osuđen je na maksimalnu zatvorsku kaznu od 40 godina zbog ubistva Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. godine i četvorice članova SPO u atentatu na vođu SPO – Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999. Da ima razloga za sumnju u „potpis DB-a“, pokazala su Markovićeva kasnija svedočenja.

On je 11. aprila 2003, tokom akcije Sablja, sprovedenoj nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, dao dva iskaza povodom ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi. U oba iskaza je optužio nekadašnjeg predsednika SRJ i Srbije Slobodana Miloševića za naručivanje tih zločina. Marković je taj iskaz dao pred tadašnjim načelnikom Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, nadležnim tužiocem Aleksandrom Milosavljevićem, braniocem po službenoj dužnosti Vesnom Radomirović, a u zapisniku sa tih saslušanja konstatovano je da je osumnjičenom obećan status svedoka saradnika. Marković je na suđenju odbacio ta priznanja.

Zanimljivo je da je advokat Rajko Danilović, koji i danas zastupa Slavkovog brata Jovu Ćuruviju, svojevremeno podneo krivičnu prijavu beogradskom Okružnom javnom tužilaštvu protiv Mire Marković, Milana Radonjića i Radomira Markovića. U toj krivičnoj prijavi citirao je izjave više pripadnika Devetog odeljenja DB Beograd, koji su posle otkrivanja dosijea „Ćuran“ naveli da je Radonjić, bivši načelnik beogradskog DB, na dan ubistva zahtevao da mu se dostavljaju detalji o kretanju Ćuruvije na svakih deset minuta. Prema navodima krivične prijave, Radonjić je u 16,25 tražio hitnu obustavu praćenja Ćuruvije, pet minuta pre njegovog ubistva. Danilović je ukazivao da je jedan od saslušanih pripadnika RDB-a (koji se nije povukao odmah po naredbi o prekidu praćenja) u blizini mesta ubistva video Ratka Romića, bivšeg načelnika Šestog odeljenja RDB-a. Romić i Radonjić su svojevremeno demantovali svaku umešanost u ubistvo Ćuruvije.

Ćuruvijinom ubistvu prethodila je takozvana medijska priprema. Politika ekspres je 5. aprila 1999. godine objavila ovaj tekst u kome je Ćuruvija označen kao izdajnik pod naslovom – „Ćuruvija dočekao bombe“. Isti tekst je pročitan u drugom Dnevniku RTS-a. Taj tekst mnogi smatraju za svojevrsnu presudu Ćuruviji.

Posebno zanimljiv je bio Ćuruvijin odnos sa Mirjanom Marković. U dokumentarcu „Kad režim strelja“ Aleksandar Tijanić je njihov odnos opisao kao „pakt o nenapadanju koji mu je omogućavao da dođe do značajnih informacija i time značajno uveća broj čitalaca Dnevnog telegrafa“. Ćuruvijin odnos sa Mirom Marković se značajno pogoršao tokom kosovskog rata u leto 1998. Ćuruvijin Dnevni telegraf je o sukobu vojske i policije sa pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova naširoko izveštavao. Smatra se da je upravo zbog toga doneta uredba Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju, kojom je Dnevni telegraf privremeno zabranjen 14. oktobra 1998.

Novinar Predrag Popović u knjizi „Oni ne praštaju“ navodi da je Ćuruvija tada otišao kod Mire Marković i da su tada pale teške reči između njih. Slavko je upitao Miru: „Šta to radite? Ako nastavite tim putem, visićete na Terazijama!“ Nedugo zatim zaplenjena je celokupna imovina firme DT-pres koja je izdavala DT.

PISMO PREDSEDNIKU

Ipak, zbog tekstova i ilustracija u Evropljaninu oktobra 1998, sud u Beogradu izrekao je Ćuruviji i njegovom preduzeću ukupnu kaznu od 2,4 miliona tadašnjih dinara. Reč je o tekstu „Pismo predsedniku“, koji su potpisali Ćuruvija i Tijanić. U tekstu se konstatuje da je „ekstremistička grupa iz tri vladajuće partije zavela faktički vanredno stanje, suspendovala zakone i preuzela vlast u državi“.

U javnosti se spekulisalo da je za ubistvo Ćuruvije bio odgovoran Nikšićanin Luka Pejović, ali je on ubijen još 5. decembra 2000. godine u blizini svoje kuće u Dinarskoj ulici u Beogradu, a optužbe protiv njega nikada nisu dokazane. Mediji su, pozivajući se na pouzdane informacije, objavljivale da je Pejović bio poznat kao član crnogorskog klana u beogradskom podzemlju i da je trgovao narkoticima.

Dosije „Ćuran“

Slavka Ćuruviju je pratila Državna bezbednost Srbije i o tome je ostao dosije pod nazivom „Ćuran“, koji je jednog jutra početkom novembra 2001. osvanuo u mnogim poštanskim sandučićima beogradskih nevladinih organizacija. Tadašnji načelnik RDB Radomir Marković osporavao je njegovu autentičnost, ali su mnogobrojni svedoci kasnije potvrđivali navode iz pomenutih dokumenata.