Alfa mužik

Budući, dakle, da je bio institucionalno ometen u razaranju Beograda, Čitluk Sahibija se – nakon što je doživeo još jedan nervni slom – stavio na čelo (dobro, ne baš na čelo, malo iza, bezbednije je) neutvrđenog, ali ne naročito velikog broja pristalica, kako svoje tako i sestrinske sekte, i blagoizvoleo se pojaviti na vratima pustoline u Nemanjinoj, u kojoj je svojevremeno vedrio i oblačio, žario i palio, otimao Janku, a davao Marku. Tu, na vladinom kapidžiku, Sahibija je u svojstvenom mu revolucionarnom maniru pozvao Srbe na radikalizaciju protesta čiji su cilj ostavke predsednika i premijera i poništavanje sporazuma sa Prištinom. Smornu govoranciju rečeni je po običaju završio pokličem: Živela Srbija.

Sahibija je ostavke tražio odlučnim, da kažemo, tonom čoveka koji je ukinuo sve razlike između sebe i Srbije. Meni je zvučao baš decidirano. Da se na mestima predsednika i premijera počem nalazila moja kolebljiva malenkost, rezignirao bih bez preteranog razmišljanja. Ali stvarni predsednik i premijer su ljudi posebnog kova. Takvi se ne rastaju lako od vlasti. A svakako ne mimo izbora. Tako da će alfa mužik – to mu je novo code name – morati da se zadovolji radikalizacijom protesta, što će u prevodu na srpski značiti seriju vrlo verovatnih pičvajza i subverzija na severu Kosova u organizaciji članova tamošnjeg ogranka mužikove sekte. Predsednik i premijer bi to svakako morali da imaju na umu, ako ne žele da dođu u situaciju onog neimara iz narodne pesme koji je prekodan zidao, a vila mu prekonoć sjebavala graditeljsku koncepciju. No dobro, nisu ni predsednik ni premijer od juče. Imaju oni i te kakvog iskustva sa vaninstitucionalnim delovanjem. Sve u svemu, utisak nedelje je da se Sahibija konačno sveo na svoju pravu meru – na ulogu gradskog oriđinala koji je u stanju da omađija par hiljada njemu sličnih besposličara i mutivoda. I ništa više od toga. Ali i to je mnogo.