Avion zvani Novak

Potrevilo se tako da sam zaseo upremase kafanskog televizora. Ne beše mi ta pozicija baš po volji, ali sad – šta je tu je. Ugostiteljski objekti i televizori, to po meni ne ide zajedno. Zna se čemu služi kafana. Za jedenje, pijenje i razgovor. Televizor je tu, da kažemo, strano telo u organizmu. Odvlači, brate, pažnju. A nemoguće mu je odoleti.

Sledstveno, ni ja mu nisam odoleo. Malo sam, dakle, pričuckao, malo pijuckao, malo gleduckao i na kraju ugleduckao Er Srbijin novi erbas kome je na nosu bilo namalano – Novak Djokovic. Avion je, to znamo, vazdušna lađa, a lađa treba da ima ime. Novakovo je u marketinškom smislu pun pogodak ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je “naš Nole” poznatiji od svih ovosvetskih avio-kompanija, a naročito od naše, novopečene. Ali pravi junak ove kolumne, cenjeni publikume, nisu ni Novak ni istoimeni avion, nego putnici.

A putnici – krem de la krem. Ugledah u avionu – a možda mi se to samo pričinilo – Overlorda Vučića. U kafančetu vreva, ton na televizoru smanjen, pa ne čuh baš najjasnije šta “prvi potpredsednik” priča, ali ne treba sumnjati da je pričao nešto prigodno. Utom – eto ti ga i poslovični Dinkić. Zaturio se u sedištu turističke klase i takođe nešto priča. To je već bio dovoljan razlog da se u meni probudi pritajeni paranoik. Čekaj, more, pomislih. Kud su ovi svati poleteli? Da li su uopšte poleteli? Meni se, da prostite, učinilo da avion stoji na pisti i da samo glumata letenje. Čisto da bi naši državnici dobili priliku da se obrate javnosti. Ama, ne zameram ni njima ništa, to im je u opisu radnog mesta. A opet, uprkos odsustvu čuđenja i zameranja, sve mi je to izgledalo nekako bljak, nekako već viđeno, ako razumete šta hoću da kažem.

Kad u ponedeonik – nastavak priče. Obavestih se iz novinčina da je Novak samo početak i da će još trinaest (što živih, što zamaklih) srpskih velikana imati čast da im imena budu namalana na nosevima aviona našeg “nacionalnog avio-prevoznika”. Vidim da Žarković u svojoj kolumni predviđa poveliku furtutmu. Tu je Žare u pravu. U zemlji u kojoj su maltene svi velikani odabrati samo njih trinaest biće pravi podvig. Konkurencija je, dakle, velika, ali ko da odoli? Ko ne bi poželeo da leti avionom koji nosi njegovo ime. Da budem iskren – i ja bih to voleo. Pa zato cenjenoj komisiji za imentovanje predlažem da u obzir uzme i moje ime. To jest nadimak. Ako ništa, uštedeće na farbi, a napraviće i dobar fazon. Air Bas, to baš gordo zvuči, a?