Brzi Rusi Srbije

Zahvaljujući bliskosti dvaju pravoslavnih naroda, novoosnovana pravoslavna stranka se brzo skućila; SPC ju je odmah darivala prostorijama od nekih 3.000 kvadrata u Sremskim Karlovcima. Tu će, tako pišu novine, stranci biti i sedište. A program? Nisam upoznat, verovatno nisu ni drugi, a vrlo verovatno nije ni članstvo, ali pretpostavljam da je zasnovan na principima srpstva, rustva i pravoslavstva.

Na pitanje s kim bi novoosnovana stranka u buduće koalicije, strankin predsednik, koji nosi tipično rusko ime i prezime – Dragan Cvetković – kaže da u obzir dolazi samo Vojislav Koštunica, koji se „nikome nije prodao“. (Cinik bi rekao: zakoni ponude i potražnje.) A s kim će SRS sarađivati? Čuj s kim? Pa sa Putinovom Novom Rusijom, Putinom lično i sa ostalim zainteresovanim strankama proletera svih zemalja.

Da vama ovo, cenjeni publikume, ne liči na (odnedavno parlamentarnu) Stranku Vlaha? Meni malčice liči. Ono jeste, u Srbiji ima podosta ljudi ruskog porekla. Lično, recimo, poznajem nekolicinu. Ali to su, da kažemo, uglavnom starosedeoci, potomci Rusa koji su iz matuške zbrisali pred revolucionarnim terorom. Drže do rustva, ali većina ruski pa ruski nje gavarit, za razliku od mene, kome je ruski predavao jedan Vova Prohorov, pa ga još dobro čitam i čak pomalo govoruckam.

Imam li ja nešto protiv stranke srpskih Rusa? Jok, more. Nemam ništa ni protiv jedne stranke na ovom svetu. Ali držim da političke partije treba da imaju nekakav politički smisao i koliko-toliko suvislu ideologiju. U slučaju SRS-a ja ne vidim ni jedno ni drugo. Vidim, međutim, nameru osnivača i predsednika da se, po zakonu o manjinskim strankama, ubaštra u parlament. Unosno je to, ljudi moji. Kad su mogli Vlasi, što ne bi i Rusi. Kužite li, stari moji.